 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
|||||
|
|||||
|
|
|
ВОЈВОЂАНСКИ СРБИ У МИРИЈЕВСКОЈ ПАРОХИЈИ СРЕДИНОМ 19. ВЕКА
УВОД
У јануару 1848. године у Италији и следећег месеца у Француској, јавио се револуционарни покрет, који је оставио дубоког трага у европској историји. Наиме, убрзо се са тих простора пренео талас сукоба и у већину других европских земаља. За нас су посебно битне последице овог покрета, које су се дешавале на територији тадашње Хабсбуршке монархије, у којој је живео велики број Срба.(1:33-37,56) Беч су ова кретања захватила већ у фебруару месецу 1848. године. Акција тамошњих побуњеника сводила се у првом реду на борбу против режима канцелара Метерниха. За разлику од (уже) Аустрије, Француске и неких других европских земаља, ова револуција је у другим крајевима Хабсбуршке монархије имала претежно национални карактер. Тако, у Мађарској је она била махом сведена на борбу, како против бечког режима, тако и против других народа који су у то време живели на ондашњој угарској територији. Посебно је ова борба била жестока против Срба. Првак овог мађарског покрета био је Лајош Кошут. Бечки двор је у овим сукобима, зарад сопствених интереса, прво подржавао Мађаре, а потом Србе и Хрвате.(1:33-37;2:89-91)
Срби су, на великој народној скупштини у Сремским Карловцима, 13. маја (1. маја по старом календару) 1848. године донели одлуку о оснивању Српског војводства (Војводства Србије). После говора протосинђела Сергија Каћанског, изабран је мироплоит Јосиф Рајачић за патријараха, а по говору протосинђела Никанора Грујића, Стеван Шупљикац за српског војводу.(3:229-244;4:57) Непријатељство између Срба и Мађара нарастало је током пролећа 1848. године из дана у дан, да би достигло своју кулминацију 12. јуна те године, када је прерасло у отворени оружани сукоб. Наиме, тада је генерал Храбровски напао Сремске Карловце, центар војвођанског српства. Ова борба је потрајала од тада, па све до коначног пораза мађарских револуционара, који су доживели након битке са руском војском, коју је као помоћ аустрији послао цар Никола I, код Вилагоша у августу 1849. године.(1:36;2:90,209)
Поприште војних сукоба између Срба и Мађара махом је било на простору Бачке и Баната. Код Сентомаша, данашњег Србобрана у Бачкој, одиграла се и најпознатија битка између српских и мађарских трупа. Због тога, као и због чињенице да је мађарска војска успела да овлада тим подручјима, јавио се велики број српских избеглица из Бачке и Баната. Избегли Срби су у великом броју прелазили преко Дунава, у Срем и у кнежевину Србију. Србија није само прихватањем избеглих сународника помагала војвођанске Србе. У Војводину је, наиме, 25. јула 1848. године прешао Стефан Книћанин са између 12000 и 15000 добровољаца из Србије. Книћанинове јединице су имале значајну улогу у овим борбама.(3:252-253,275-277)
На овом месту се нећемо бавити општим токовима тадашњих миграција из Бачке и Баната, већ ћемо пажњу посветити искључиво оним избеглицама, који су за време ових сукоба дошли на територију тадашње миријевске парохије.
МИРИЈЕВСКА ПАРОХИЈА И ЊЕНЕ МАТИЧНЕ КЊИГЕ
Парохија, чије је средиште црква св. Илије у Миријеву, обухватала је, средином 19. века, следећа насеља: Миријево, Мали Мокри Луг, Велики Мокри Луг и Калуђерицу. Ова насеља се налазе источно од Београда и, у данашње време, у потпуности су, или готово у потуности, срасла са градом. Средином 19. века била су она, међутим посебна села у београдској околини.
До данас су остале сачуване следеће матичне књиге старе миријевске парохије (односно миријевске цркве) из времена поменутих српско – мађарских сукоба: Матична књига крштених (1821. – 1852. године), Матична књига венчаних (1837. – 1850. године) и Матична књига умрлих (1837. – 1857. године). Ове матице, колико нам је познато, до сада нису биле публиковане. (I; II; III)
Матична књига крштених миријевске цркве св. Николе има укупно 394 стране. Најстарији упис у овој књизи начињен је 13. августа 1821. године, а најмлађи 10. фебруара 1852. године. Од почетка вођења ове матице, па до 3. јануара 1837. године, крштења су уписивана веома нередовно, тако да се, у том периоду, дакле за 15 ½ година, наводи само 6 крштења. У овом периоду исписивана су само поједина крштења. У питању су била нека од крштења деце рођене у самом Миријеву. Тек од године када је у кнежевини Србији уведена обавеза вођења матичних књига у парохијалним црквама, 1837., свештеници миријевске парохије почињу са редовним уписима. У ову матицу су били уношени подаци о датуму рођења и крштења детета, именима родитеља и месту из кога су. Затим, забележени су име и пол детета, име и место из кога је кум, као и име свештеника који је крштење обавио. Сва крштења су вршена у парохијској цркви св. Илије у Миријеву.(I:1-394; 5:127)
Матична књига венчаних је вођена у периоду од 1837. до 1870. године. Почетак уписивања у ову књигу пада у време у које се почело редовно бележити и у матицу крштених. И овде је у питању исти узрок - обавеза уписивања свих венчања у матичним књигама верских заједница на територији српске државе.(II; 5:127)
У матичној књизи умрлих прва белешка о смрти датира из 1837., а последња из 1857. године. Као и код претходне две матице, из наведених разлога су редовно вршене белешке почев од 1837. године, дакле од самог увођења ове матице.(III; 5:127)
Из наведених матица у овом раду изложена је само она грађа која се односи на Србе из некадашње хабсбуршке државе (“Ћесарије”), који су крштени, венчани, кумовали или умрли на територији ондашње миријевске парохије. Ово се нарочито односи на период 1849. и 1850. године, али су уврштене и белешке о малобројним “пречанским” Србима који су забележени током целокупног периода вођења ових матица (1821. (1837.) – 1870. године). Остала грађа није узимана у обзир.
УПИСИ “ПРЕЧАНСКИХ” СРБА У МАТИЦАМА
У матичној књизи крштених забележено је укупно 18 крштења деце Срба избеглих средином 19. века. Њихова рођења су регистрована у периоду од 20. 05. 1849. до 13. 02. 1850. године. Кумови ове деце били су делом из Војводине (њих 8), а делом из миријевске парохије (10 кумова). Од поменутих 10 кумова на крштењима, који су били из ове парохије, њих 5 је било из самог Миријева, 3 из Великог Мокрог Луга, а 2 из Малог Мокрог Луга. Може се основано претпоставити да је већина деце, чији су кумови били из Миријева, Великог и Малог Мокрог Луга, рођена управо у тим местима, док се за ону децу, чији су кумови били из Војводине немогу изводити претпостваке у које место ове парохије су им родитељи избегли.(I)
Из матичне књиге венчаних сазнајемо, да су Срби из Војводине у овој парохији, у релативно кратком периоду свог избеглиштва, склопили веома мали број бракова, тачније 3 брака. То се, ако се узме у обзир њихов тадашњи положај, могло и очекивати. Сви ови бракови, били су закључени између супруга који је био житељ неког од места миријевске парохије (по један из Калуђерице, Миријева и Малог Мокрог Луга) и супруге која је избегла из крајева преко Дунава. Кумови су у та три случаја били из Белог Потока, Калуђерице и Миријева. Ови бракови су склопљени у периоду од 16. 01. 1849. до 29. 07. 1851. године.(II)
Из записа у матичној књизи умрлих миријевске парохије сазнајемо да је избегло српско становништво, исто као и становници који су ту од раније живели, сахрањивано у гробљима места у која су избегли. Једином изузетку код сахрањивања “пречанских” Срба остао је помен у белешци о смрти Маце из “Ћесарiе”, житељке мокролушке, која је умрла је 17. 05. 1841. године (дакле није била досељена у поменутом избегличком таласу, већ знатно раније). Она је, за разлику од других, из непознатог разлога, била сахрањена у атару Малог Мокрог Луга, “Nа друму више Ч(ес)ме Паш(ине)”. Матичне књиге умрлих нам пружају доказе, да је и пре таласа војвођанских избеглица средином 19. века у овој парохији било житеља, који су били рођени на територији хабсбуршке државе. Они се помињу од 1839. до 1842. године, укупно 4 пута. У питању су били учитељ из Сентандреје, као и три особе за које је забележено да су из “Ћесарије”. Поред поменуте Маце, о чијој сахрани је било речи, по једна од ових особа је била сахрањена у Миријеву и “Мокром Лугу”, а за једну није било забележено место сахране. Касније, почевши од 28. 04. 1849., па до 27. 06. 1852. године, забележено је 19 смртних случајева избеглих војвођанских Срба. Од тог броја, за њих 8 је забележено да су сахрањени у Миријеву, 3 у “Мокром Лугу” (Мали и Велики Мокри Луг од оснивања имају заједничко гробље) и 3 у Калуђерици. За 5 покојника није било забележено где су сахрањени.(III)
Што се места порекла војвођанских Срба поменутих у миријевским матичним књигама тиче, она се налазе у различитим пределима. Ипак, највећи део њих је концентрисан на подручју око данашње тромеђе Србије, Румуније и Мађарске. У питању су насеља у северном делу нашег Баната: Ђала (14 помена у матичним књигама), Ђукошин – данашњи Мокрин (5 помена), Мали Семиклуш – данашње Остојићево (4 помена), Крстур (2 помена) и Кикинда (1 помен). Затим следе насеља у делу Баната који данас припада Румунији, недалеко од напред наведених места: Велики Семиклош (9 помена), Семлак (2) и Чанад (2). Са мађарске стране тромеђе налазе се два места из којих су избегли Срби на територију миријевске парохије. То су Сириг (8 помена) и Деска (7 помена).(I; II; III; 6:109, 120, 124, 130, 147, 193, 194, 206, 212, 214; 8:344)
Као посебну област можемо посматрати јужни Банат. Одатле је такође било особа пребеглих у тадашњу кнежевину Србију, који су се сместиле у области источно од ондашњег Београда. Ово нам потврђују 3 помена особа из Панчева у миријевским матичним књигама. (I; II; III; 8:171)
Са територије Бачке су такође били неки од Срба, који су се рађали, венчавали или умирали у местима миријевске парохије. Као места њиховог рођења, односно претходног боравка, забележени су: Мол (3 помена), Фелдвар – данашње Бачко Градиште (1 помен), Тител (1), Суботица (1) и «Лаоле» - можда Лалић (1 помен). (I; II; III; 7:114, 121, 159, 152, 156)
Поред ових места по Банату и Бачкој, за једну особу умрлу у миријевској парохији забележено је да је била из Сентандреје. Такође, за три особе је само забележено да су биле «из Ћесарије», односно Хабсбуршке монархије. Ова четири помена односе се на период пре сукоба са Мађарима. (I; II; III)
Што се тиче времена у ком се војвођански Срби појављују у матичним књигама миријевске цркве, оно би, у грубим цртама, могло да се подели на три периода. Први период би биле белешке пре српско – мађарских сукоба 1848./49. године, други за време њих, а трећи након завршетка оружаних дејстава. У првом периоду имамо белешке о Србима из «Ћесарије» и Сентандреје (1839. – 1842. године), о чему је напред било речи. У другом периоду су белешке махом о српским избеглицама са тромеђе Србије, Румуније и Мађарске и, у мањем броју, из Бачке. Помени војвођанских Срба се у трећем периоду своде на 4 белешке о Србима из Бачке (1850./51. године) и по 1 о њиховим сународницима из Панчева (1850.) и Кикинде (1852. године). Вероватно је да су барем неки од ових помена из трећег периода, ако не и сви они, везани за војвођанске избеглице из претходних година, које су или решиле да трајно остану у околини Београда, или нису стигле да се врате својим домовима. (I; II; III)
Неке од војвођанских породица које се помињу у матичним књигама миријевске парохије имају и данас своје сроднике по местима из којих су биле избегле. Тако, Стојшићи у Молу се помињу у матичним књигама од 1788. године, а има их доста и по суседним местима бачке области Шајкашка – Шајкашу, Чуругу, Ђурђеву, Горњем Ковиљу итд. За разлику од њих, Томићи се у Бачком Градишту (Фелдвару), из ког су избегли у околину Београда, у матичним књигама помињу тек од 1832. године (у недалеком Мошорину од 1775. године). Михаиловићи, чији је један члан породице сахрањен у Миријеву 1850. године, помињу се у свом матичном месту, Тителу, почевши од 1785. године. Велика разарања, која су 1848./49. године задесила Ђалу, остала су упамћена код становништва тог места до новијег времена. Тада је цела Ђала уништена, «осим једне или три куће», а пропале су и све црквене књиге у овом месту. Кузманови, поменути у овим матичним књигама, и данас живе у Ђали. Славе св. Арханђела и даљим су пореклом из Босне. У истом месту има још и презимена Адамов, што свакако одговара избеглим Адамовићима у миријевској парохији. Слично важи и за ђаланске Беланчиће (Беланчићеве), који славе Михољдан. Тамо још увек има и Миладинових, док су Трифунови (Тривунови) изумрли. У Ђали су Нашигаћини (славе св. Арханђела) били најбројнија фамилија, али су временом опали на 2 домаћинства. Једна чланица ове породице је умрла је и била сахрањена на територији миријевске парохије 1849. године. Мокрински (ђукошински) Гаврилови славе св. Јована и пореклом су из Кањиже. Ћосићи из Малог Семиклоша (Остојићева), чија је сродница умрла у Калуђерици 1849. године и тамо сахрањена, и данас постоје у овом банатском месту. Славе св. Николу. По свему судећи, у Миријеву је исте године био сахрањен један члан породице Милитар(еви), рођен у Малом Семиклушу. Тамо и данас има Милитаревих, који су румунског порекла и славе св. Петку. Вредно је поменути, да су Јагодићи, поменути 1849. године у миријевским матицама венчаних, били племићка породица у Панчеву. Имали су «огроман спахилук» у Крњачи код Вршца. Даље, белешке о Несторовићима (Несторовима) у Сентандреји проналазимо у матичним књигама почевши од 1809. године.(I; II; III; 8:188, 194, 298, 299, 349, 383, 384; 9: 144, 176, 177, 182; 10:132)
У литератури нису забележени потомци досељених војвођанских Срба у Калуђерици и Великом Мокром Лугу, а није познато ни да они постоје у Малом Мокром Лугу. Са друге стране, у Миријеву је почетком 20. века живеле породице, које су водиле порекло са простора Српске Војводине. У питању су били Аксентијевићи, пореклом из Вршца, као и Чолићи, пореклом из Боке (источно од Зрењанина). Међутим, ова друга породица предсатавља потомке досељеника који су у Миријево дошли у нешто каснијем периоду, око 1870. године. Чолићи су у Боки једна од бројнијих породица, са 14 кућа, колико их је било 1924. године. У овом банатском месту Чолићи славе св. Ђорђа. Поред њих, забележено је, да је у Миријеву тада живео и «један Маџар из Бечеја». У питању је, свакако, био досељеник из периода знатно после догађаја 1848./49. године. Иначе, по другим местима београдске околине забележени су на прелазу из 19. у 20. век потомци војвођанских Срба на више места. Било их је тада у Вишњици, Жаркову, Реснику, Сланцима, Железнику и другим местима. По насељима миријевске парохије је остало и потомство избеглих војвођанских Срба по женској линији. Тако, један члан породице Милојевић из Калуђерице оженио се супругом из Панчева, као и један Васић и Миријева, а један Атанацков(ић) из Малог Мокрог Луга оженио се избеглицом из Бачког Градишта (Фелдвара). (А; 8:47; 11:958 - 960, 963 – 965, 978 – 980, 988, 992 - 993)
Помена Срба са територије некадашње Хабсбуршке монархије било је, дакле, у матичним књигама старе миријевске парохије (у коју су спадали Миријево, Калуђерица, Велики и Мали Мокри Луг) и у периоду пре сукоба са Мађарима 1848./49. године. У питању су, међутим, били малобројне белешке, од којих су неке о људима који су само привремено боравили на подручју ове парохије. У време сукоба «пречанских» Срба са Мађарима 1848./49. године, дошло је до појаве знатног броја избеглица из тих крајева у Србији, па и у местима источно од Београда. Појава знатног броја војвођанских Срба може се, између осталог, пратити и кроз помене у матичним књигама крштених, венчаних и умрлих тадашње миријевске парохије. Из бележака у овим књигама сазнајемо, да су у питању били махом прогнаници са простора северног Баната, око данашње тромеђе Србије, Румуније и Мађарске, односно српска насеља, која се данас налазе на територијама ове три државе. У мањој мери су били у питању избеглице из Бачке (махом из Шајкашке области), док је јужни Банат још мање био заступљен у белешкама по миријевским матичним књигама (Панчево, 3 помена). Записи о војвођанским Србима у тим документима из 1850. – 1852. године се свакако односе на преостале избеглице из претходног периода, у коме су се одвијали сукоби. Потомци ових изгнаника се, колико нам је познато, нису одржали до почетка 20. века у Великом и Малом Мокром Лугу, као ни у Калуђерици. Мањи број породица пореклом из Војводине очувао се до тог периода у Миријеву, али су преци неких од њих били досељени тек у другој половини 19. века. По овоме се може видети, да се већина избеглих војвођанских Срба из насеља миријевске парохије, по окончању сукоба, вратила својим домовима. По другим местима београдске околине, као што је случај са Вишњицом, Ресником, Железником, Жарковом, Сланцима и још неким насељима, до 20. века се одржао велики број фамилија војвођанског порекла, од којих су, свакако, у знатној мери заступљени потомци избеглица из 1848./49. године.
ИСПИСИ ИЗ МАТИЧНЕ КЊИГЕ КРШТЕНИХ (I)
стр. 307 - Неца Стојшић (“Стойшићь”) и Ана, житељи молски, добили су 20. 05. 1849. године ћерку Александру (крштена 21. 05. 1849.). Кума на крштењу је била Јелисавета ћерка Совре Арадског из Суботице. - Наум Пеић (“Пеићь”) и Теодора из Великог Сирига добили су 23. 05. 1849. године сина Симеона (крштен 24. 05.1849.). Кум на крштењу је био “Алека” (Алекса) Поповић (“Поповићь”) из Великог Сирига.
стр. 308 - Илија Илић (“Илићь”) и Мара, “жителie Десанска” (тј. житељи Деске – А. Б.) добили су 26. 05. 1849. године синове, близанце Петра и Павла (крштени 27. 05. 1849.). Кума на крштењу била је Станица... Симеона (нечитко – А. Б.), житељка миријевска. - Јереј Емануил Тошић и Совија, житељи великосемиклушки добили су 24. 05. 1849. године сина Светозара (крштен 29. 05. 1849.). Кум је био јереј Атанасије Недељковић (“Неделковичь”), житељ миријевски.
стр. 309 - Мита Фауров (“Фауровъ”) и Јелена “из Воиводине из Семека” (Семлака? – А. Б.) добили су 26. 05. 1849. године сина Милана (крштен 30. 05. 1849.). Кума је била Миља, супруга Илије Топчидерца, житељка миријевска. - Аврам Кузманов (“Кузмановъ”) и Марта, житељи ђалински, добили су 30. 05. 1849. године сина Александра (крштен 02. 06. 1849.). Кума је била Амалија ћерка Петра Пакашког (“Пакашкогъ”), житеља крстурског (“керестурског”).
стр. 310 - Ранко Васић (“Васићь”) и Дивна житељи “десанска из войводи.” добили су 10. 06. 1849. године сина Јована (крштен 10. 06. 1849.). Кума је била Мара супруга Живана Јовановића (“Iωанновићь”) из Великог Мокрог Луга.
стр. 311 - Нестор Адамовић и Гапија, житељи ђалански, добили су 2. јуна 1849. године сина Павла (крштен 12. 06. 1849.). Кума је била “Зата” (Злата? – А. Б.) ћерка Живка Илића, житељка Малог Мокрог Луга. - Дионисиј Мендеболскиј (“Мендеболскiй”) (име супруге није забележено – А. Б.), житељ сиришки, добио је 13. 06. 1849. године ћерку Јекатарину (крштена 14. 06. 1849.). Кума је била Јулиана супруга Тоше Новкова, житеља десчанског.
стр. 312 - Андрија (презиме није забележено – А. Б.) и Марија, житељи ђалански, добили су 21. 06. 1849. године ћерку Јекатарину (крштена 21. 06. 1849.). Кума је била Јекатарина ћерка Исидора Игњатовића (“Iгнатовича”), житељка чанадска. - Димитриј Бугарскиј (“Бугарскiй”) и Марија, житељи великосемиклушки, добили су 26. 06. 1849. године сина Петра (крштен 27. 06. 1849.). Кум је био Лука Ничевић (“Niчевичь”), житељ великосемиклушки.
стр. 313 - Дамјан Пеић (“Пеићь”) и Персида из Сирига “из Ћесарiе” добили су 30. 06. 1849. године ћерку Рахилу (крштена 03. 07. 1849.). Кум је био Александар (погрешно забележено “Александра” – А. Б.) син Илије Шандора (“Иля (!) Шандор”) житеља Сирига “из Ћесарiе”. - Јевта “Крстокамъ (?)” (нејасно – А. Б.) и Јелена из Ђале добили су 10. 07. 1849. године сина Василија (крштен 11. 07. 1849.). Кум је био Живан Беланчић, житељ ђалански.
стр. 314 - Георгије Божин (“Божинъ”) и Алка, житељи великосемиклушки, добили су 17. 07. 1849. године сина Симеона (крштен 21. 07. 1849.). Кум је био Сима Недељковић, житељ миријевски.
стр. 315 - Јеврем Глишић и Лепа, житељи ђукошински, добили су 17. 07. 1849. године сина Илију (крштен 24. 07. 1849.). Кума је била Катарина, супруга Јевте Миленковића, житељка Великог Мокрог Луга. - Јаков Радин и Аксенија, житељи дескански, добили су 24. 07. 1849. године ћерку Живку (крштена 25. јула 1849.). Кума је била Живка, ћерка Јована Богдановића, житељка Малог Мокрог Луга.
стр. 316 - Василије Н. (!) и Сока, житељи ђукошински, добили су 25. 07. 1849. године ћерку Драгу (крштена 31. 07. 1849.). Кума је била Цвета, супруга Марка Цветковића житељка Великог Мокрог Луга.
стр. 331 - Никола Благојевић (“Благоевичь”) и Персида, житељи “Бачванскіи из Лаола”, добили су 13. 02. 1850. године сина Нестора (крштен 28. 02. 1850.). Кум је био Лазар Павловић, житељ миријевски.
ИСПИСИ ИЗ МАТИЧНЕ КЊИГЕ ВЕНЧАНИХ (II)
стр. 80 - Милан Милојевић, житељ калуђерички, узео је 16. 01. 1849. године за жену “Nастасiю вдову почившег (Iоксима ? – нечитко – А. Б.) Констатi.(новића)”, житеља панчевачког. Кума на венчању је била Стана, супруга Станка из Белог Потока.
стр. 83 - Деспот Васић, житељ миријевски, оженио се 14. 11. 1849. године Катерином, ћерком Максима Јагодића (“Ягодића”), житеља панчевачког. Кум на овом венчању је био Димитрије Стојковић, житељ калуђерички.
стр. 95 - Крста Атанацков из Малог Мокрог Луга, венчао се 29. 07. 1851. године Латинком, ћерком Николе Томића житеља места “Феудвар из Ћесарије” (у питању је данашње Бачко Градиште – А. Б.). Кум им је био Панта, син јереја Атанасија, пароха миријевског.
ИСПИСИ ИЗ МАТИЧНЕ КЊИГЕ УМРЛИХ (III)
стр. 24 - Глигорије Несторов (“Несторовъ”), “детонаставникъ”, житељ сентандрејски (“сентоандрейски”) из Ћесарије, умро је 27. 11. 1839. године (не пише где је сахрањен – А. Б.).
стр. 34 - Маца из “Ћесарiе”, житељка Малог Мокрог Луга, умрла је 21. 09. 1840. године и сахрањена у Мокром Лугу.
стр. 73 - Маца из “Ћесарiе” житељка мокролушка умрла је 17. 05. 1841. године и сахрањена “Nа друму више Ч(ес)ме Паш(ине)”.
стр. 87 - Стефан Румуничин (“Румуничинъ”) из Ћесарије умро је 09. 10. 1842. године и сахрањен у Миријеву.
стр. 193 - Христина “Ђурђ.”, житељка “М. С. Клуша” (Малог Семиклуша – А. Б.) из Војводине, умрла 28. 04. 1849. године (не пише где је сахрањена – А. Б.).
стр. 195 - Вукашин Гаврилов, житељ ђукошински, умро је 10. маја 1849. године (не пише где је сахрањен – А. Б.).
стр. 197 - Милева ћерка Аце “Кланцоша” (?), житељка великођалашка (“Ђялашка В.”), умрла је 28. 05. 1849. године и сахрањена у Мокром Лугу.
стр. 198 - Гавра Ђорђевић, житељ сиришки (? – нечитко – А. Б.), умро је 30. 05. 1849. године и сахрањен у Мокром Лугу.
стр. 200 - Мијаило (? – нечитко – А. Б.), житељ малосемиклуки из Војводине, син Совре Ћосића, умро је 15. 06. 1849. године. Сахрањен је у Калуђерици.
стр. 201 - Јеврем Њагрић (“Nягрићь”), житељ великосемиклушки из Војводине, умро је 17. 06. 1849. године и сахрањен у Миријеву. - Светозар, син јереја Манојла Тошића, житељ и парох великосемиклушки, умро је 17. 06. 1849. године. Сахрањен је у Миријеву.
стр. 202 - Јелена, ћерка Совре Ћосића, житеља Малог Семиклуша из Војводине, умрла је 23. 06. 1849. године Сахрањена је у Калуђерици.
стр. 203 - Милица, ћерка Данила Нашигаће, житељка ђаланска из Војводине, умрла је (датум? – А. Б.). - Јекатарина, ћерка Андрије Беланчића, житеља ђаланског (“Дiаланскогъ”?), умрла је 24. 06. 1849. године и сахрањена у Миријеву.
стр. 204 - Младенац Обрад, син Петра Милитара житеља малосемиклушког умро је 27. 06. 1849. године (сахрањен у Миријеву?).
стр. 207 - Ћира Миладинов (“Миладиновъ”) из Ђале умро је 05. 07. 1849. године и сахрањен у Мокром Лугу.
стр. 208 - Агапија, супруга Гаје “Трi(ву)нов.”, житељка Ђале, умрла је 06. 07. 1849. године (не пише где је сахрањена – А. Б.).
стр. 209 - Христифор (једна реч нечитка – А. Б.) Зорић, житељ крстурски, умро је 09. 07. 1849. године (не пише где је сахрањен – А. Б.).
стр. 211 - Даница, ћерка Исаила “Iгнят.”, житељка чанадска, умрла је 15. 07. 1849. године и сахрањена у Миријеву.
стр. 219 - Александар, син Аћима Вулетића, житељ мољански из Бачке, умро је 19. 09. 1849. године. Сахрањен је у Миријеву.
стр. 235 - Димитриј Михаиловић (“Михаиловићь”), родом из Титела, умро је 14. 06. 1850. године и сахрањен у Миријеву. - Перса, супруга Павла (“И.”?), житељка панчевачка, умрла је 04. 07. 1850. године и сахрањена у Миријеву. - Лазар Стевановић (“Стевановичь”), родом из Кикинде, умро је 27. 06. 1852. године и сахрањен у Калуђерици.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Архивска грађа
I Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм св. Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821. – 1852. године.
II Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм св. Илије у Миријеву, књ. 8, Матична књига венчаних 1837. – 1870. године, ролна бр. 40.
III Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм св. Илије у Миријеву, књ. 3, Матична књига умрлих 1837. – 1857. године, ролна бр. 38.
Рукописи
А) Александар Бачко, Мали Мокри Луг (монографија), рукопис
Публиковани извори и литература
1) Илустрована историја света, четврти том, Савремени свет, Београд – Љубљана 1984. 2) Славко Гавриловић, Срем у револуцији 1848. – 1849., С.А.Н.У., Посебна издања, књ. CCCLIX, Одељење друштвених наука, књ. 43, Београд 1963. 3) Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. III, Нови Сад 1963. 4) Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907. 5) Педесет година Историјског архива Београда, Историјски архив Београда, Београд 26. септембар 1995. 6) Душан Ј. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, С.А.Н., Посебна издања, књ. CCXXXII, Етнографски институт, књ. 6, Београд 1955. 7) Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, С.А.Н., Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952. 8) Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад 1992. 9) Гордана Вуковић, Љиљана Недељков, Речник презимена Шајкашке (XVIII и XIX век), Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад 1983. 10) Наталија Петровић, Патронимија неких српских насеља у Мађарској, Прилози проучавању језика, 12, Катедра за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1976. 11) Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А., Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903.
НАПОМЕНА: Текстове објављује Удружење грађана "СРПСКИ ДЕСПОТ" (регистровано под бројем 3/1-1425/2-2002-07). Дозвољено је преписивање и објављивање текстова уз обавезно навођење извора и само уз сагласност аутора текстова.
|