ИСТОРИЈА СЛОВЕНА У МАВАРСКОЈ ШПАНИЈИ

(I део)

ПРОЛОГ

До данашњих дана, поједини значајни делови српске историје у домаћој историографији или су запостављени, или нису адекватно обрађивани. Једна од оваквих тема је и питање јужнословенске раносредњевековне дијаспоре у исламском свету уопште.

У разлоге зашто је ова тема избегавана (и даље се избегава) у српској историографији нећемо дубље овом приликом улазити. Требало би ипак поменути да је поред објективних разлога, који се углавном састоје из немогућности приступа изворима, постојању (условно речено) битнијих питања у српској историји и слично, постоје и они други, субјективни разлози који се углавном испољавају у извесном антагонизму према исламској цивилизацији уопште, као и чињеници да се ова област не би односила искључиво на Србе, већ вероватно и неке друге словенске нације (пре свега Карантанске Словене, Хрвате и Бугаре).

Од словенских историографија, највеће интересовање за ову тему су до ових дана показале руска, пољска и чешка историографија, али са друге стране управо оне које би то требало највише да се тиче, историографије јужнословенских нација, са делимичним изузетком хрватске, уопште нису посветиле значај овој несумљиво значајној и интересантој теми. Будући да су поменуту тему знатно више обрађивале и историјографије несловенских народа, и то првенствено оних на чију се територију односи ова област, принуђени смо да грађу за овај рад углавном црпимо од страних писаца и енциклопедија, док су оригинали самих извора недоступни, а на жалост, не постоји ни један од њих који је икад обрађиван у јужнословенским историографијама.

Било како било, чињеница је да је словенска дијаспора у исламском свету током раног средњег века несумљиво постојала, што су засведочили и бројни историјски извори, као и то да је српски удео у тој дијаспори био несумљиво значајан. Стога, циљ ове студије је да ширу читалачку публику упозна са најзначајнијим моментима у историји раносредњевековне словенске дијаспоре, као и веза јужних Словена са исламском цивилизацијом уопште.

ВЕЗЕ СЛОВЕНА СА ИСЛАМСКОМ ЦИВИЛИЗАЦИЈОМ

ТОКОМ РАНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА

Временски недуго после доласка Словена на Балканско Полуострво (по ставу званичне историографије), у првој половини 7. века на Арабијском Полуострву настаје нова религија Ислам[1], која за релативно кратко време (до средине 8. века) успева да се прошири на до тада хришћанска подручја Палестине, Сирије, Северне Африке и Шпаније, као и на друга подручја на истоку, као што су Персија, Средња Азија и долина реке Инд.

У исто време, словенско становништво, које се доселило на Балкан као паганско, долази у сферу утицаја Хришћанске религије, која почиње своје постепено ширење међу паганским Словенима из Византије са једне и Апенинског Полуострва са друге стране.

Први могући контакт Словена и овог поднебља иначе са исламским светом, које историјски извори називају Арапима, Маварима или Сараценима забележен је у дубровачкој традицији (забележеној током 16. и 17. века као Анали рагушког анонимуса, Annales ragusini anonymi), у којима се наводи да су 656. Словени безуспешно опседали тадашњи романски (византијски) Епидаурус, у чему су им помогли сараценски бродови. Поменута хроника помиње и 740. као годину рушења Епидауруса од стране самих Сарацена, мада је извесније да се оно десило раније у доба насељавања Словена (после чега је и формиран нови град Рагузијум или Дубровник). Надаље, поменути анали су забележили 783. као годину у којој је тзв. "француски господин" (signor Francese) Орландо поразио сараценску флоту сахиба Спузента код Дубровника.[2]

Насељавање Словена у Малу Азију и Сирију

Од свих раносредњевековних историјских веза између Словена и Арапа, историографије словенских и несловенских народа су убедљиво највише обрађивале тему малоазијско-сиријске словенске раносредњевековне дијаспоре, тако да ћемо овом приликом навести само најзначајније моменте.

Јаке везе Арапа и Словена почињу од друге половине 7. века. Балкански Словени, тада још увек независни и не-хришћани, од тада се суочавају са ширењем прво византијске власти са истока, а касније и франачке власти са запада[3], а паралелно са овим, почело је међу Словенима ширење западног, односно источног хришћанства[4]. У таквој ситуацији, дошло је на појединим подручјима до отпора византијској и касније франачкој власти. Будући да су Арапи представљали овим, тада најјачим хришћанским државама и највеће непријатеље, дошло је и до природног савезништва између Арапа и Словена. На овом, као и на другим подручјима као што ћемо видети, Словени који би овом приликом прелазили на арапску страну, или се насељавали на територијама под њиховом влашћу, највероватније су били пагани или барем крипто-пагани, и као такви су већином и релативно брзо прихватали ислам, што нам уосталом и сведоче њихова забележена имена.

Ову чињеницу не треба протумачити одмах као некакву одбојност Словена према хришћанству, или већом блискошћу словенске паганске религије са исламом, већ једноставно као природан процес одупирања и подозрења према, пре свега насилом наметању за њих тада туђих култура и језика, а паралелно са тим и религија, које су од мањег дела становништва можда доживљаване и као духовно потчињавање освајачима. Са друге стране, мора се узети у обзир да је историјски утврђена извесна веза и утицај Хришћанства[5] на Словене и пре насељавања на Балканско Полуострву, а већина историчара сматра да је и највећи број староседелаца (романизованих Илира, Келта, Трачана и других), који се до краја средњег века асимилују у Словене, остао хришћанске (или крипто-хришћанске) вере. На арапску страну су дакле највероватније прелазили пре свих они који су недовољно били утврђени у хришћанству, а нашавши се у тој новој средини, није било већих препрека за њихову постепену асимилацију.

У тежњи да са једне стране поврати територије изгубљене словенским насељавањем, а са друге стране да учврсти тада несигурну границу према надолазећој арапској сили, Византија је 658.под василеусом Констансом II Погонатом (Kώνστανς, 641-668) после првог успешног похода на Словене насељене у Македонији и Тракији, почела са организованим насељавањем Словена у Малу Азију.

Сведочанство да је сигурно међу овим Словенима било и Срба, је и помен града Гордосервона (Γορδοσερβον) у Малој Азији.Како велика већина историчара сматра, ради се највероватније о Србима насељеним из околине града Србица (τα Σερβλια) у данашњој Егејској (или грчкој) Македонији.

Византијска колонизација Словена у Малој Азији је добила снажан замах после похода василеуса Јустинијана II (Ίουστινιανός ό Ρινότμετος, 685-695) на македонско-тракијске Словене 688/689. године. По најзначајнијем византијском извору тог времена, хроничару Теофану (Θεoφάνην, дело Χρoνoγραφία из прве половине 9. века), војска која је била састављена од словенских пресељеника у Малу Азију, је бројала 30000 људи. Ова цифра, иако највероватније претерана, ипак говори о немалом броју словенских колониста[6].

Да малоазијски Словени византијску власт нису доживљавали са симпатијама, сведоче нам сачувани подаци, који говоре да је међу овим Словенима често долазило до масовних прелажења на страну Арапа. Највећи такав пребег се десио 692. године, кад је дошло до великог пораза византинаца, и преласка Јерменије под апсолутну власт арабљанског Калифа [7]. Арапи су Словене населили на своје погранично подручје према Византији, у Малој Азији и северној Сирији.

Преломни тренутак у историји малоазијских Словена десио се 821. када долази до великог устанка под вођством извесног војсковође Томе против византијске власти. Овом приликом треба истаћи да је овај устанак имао пре свега верско-социјални мотив, јер су устаници били мотивисани пре свега иконофилством (за разлику од владајућег у Византији, у то време иконоборства) и тешким условима живота. Опет уз помоћ Арапа, Тома сакупља велику и шаренолику војску, а од стране Антиохијског Патријарха и пристанком Калифа, добија и титулу василеуса. Ипак, 823. после неуспешне опсаде Константинопоља, савладан је и погубљен у Аркадиопољу. Сломом овог устанка, словенско име на простору Мале Азије и Сирије је нагло почело да се губи, да би током 10. века и потпуно замрло.

Везе са Арапима на самом Балканском Полуострву

Мада је и ова област обрађивана од стране историчара, њој је ипак поклањана нешто мања важност, али као и у претходном случају, и овом приликом навешћемо оно најважније.

Што се историјских извора тиче, главни би био и један од иначе најзначајнијих извора за проучавање раног средњег века Јужних Словена, венецијански хроничар Јован Ђакон (Iohannes Diaconus, дело Chronicon Venetum са почетка 11. века). Са арапске стране, извесно сведочанство је забележио хроничар Ибн Хавкал (Ibn Hauqāl).

На самом Балканском Полуострву, први историјски евидентиран контакт Словена и Арапа се догодио 805. године, поводом устанка Словена на Пелопонезу против византијске власти. Том приликом, у помоћ устаницима је дошла арапска флота, која је напала византијску луку Патрас (Πατραι), али напад се, као и цео устанак завршио неуспехом.

Од тог времена Арапи, који су у међувремену оформили јаку морнарицу, почињу са учесталим упадима у Јадранско Море, где циљ њихових пљачкашких акција постају византијски, венецијански и франачки градови, поседи и бродови. Први такав упад је забележен 827. године, кад је венецијанска флота имала први окршај са арапским бродовима. Управо те године, почиње и систематско арапско освајање византијске Сицилије.

Занимљиво је да управо у време експанзије арапске морнарице на Јадарнском Мору, паралелно се јавља и експанзија словенске морнарице, описане највише управо у овом извору. Будући да су Словенима и Арапима непријатељи тада били исти, највероватније је да је развој морнарице Словена на источној обали Јадранског Мора био уско повезан везама са Арапима.

Сицилијански Арапи су у акцији 838. године заузели византијски град Бриндизи у Јужној Италији, формирајући на тај начин и прву базу у Јадранском Мору за даља гусарења. Ускоро, долази до великог продора арапске морнарице у Јадранско Море. Под вођством Калфуна 30/03/841. арапска флота пљачка и руши до тад значајан византијски град Осор на острву Цресу, а потом тешко поражава венецијанску морнарицу код острва Суска. О тим догађајима Јован Ђакон бележи:

Извод из: Iohannes Diaconus, Chronicon Venetum II/51:

Током те две године (841/842) од византијских градова на Јадранском Мору, страдали су на западној обали Анкона, а на источној Котор, Росе и околина Дубровника.

Следећи арапски продор је забележен 866. године, кад је арапска морнарица, после пљачкања византијских поседа опсела Дубровник. Међутим, византијска моћ под Македонском династијом и новим владарем Василијем I (Bασιλείoν, 867-886) је била у сталном успону, па је византијска морнарица друнгариоса (ό δρoυγγάριoς των πλoΐμων) [8] Никите Орифе (Nικήτας Όρύφας) разбила 867. ову дуготрајну опсаду.

Кад су Арапи 870. заузели византијски град Бари у Јужној Италији, интервенисао је Источнофраначки (или Немачки) император Лудвиг Немац (Ludwig der Deutsche, 870-876) са својим тадашњим словенским вазалом, хрватским кнезом Домагојем, и 02/02/871. освојили Бари. Тај чин ће поред реакције Византије (која је полагала право на Бари), изазвати и непријатељство Арапа према Словенима. Наредне 872. године, долази до напада критских Арапа на острво Брач. Извори који детаљно описују поменуте догађаје су Константин Порфирогенит, дело "О управљању царством" (De Administrando imperio), и Јован Ђакон, Chronicon Venetum III/7.

Овај догађај је једини забележени сукоб између Словена и Арапа у раном средњем веку уопште. Између осталог, он је и својеврстан доказ да је процес христијанизације Словена ушао у убрзанију фазу[9].

Следећи, али и последњи продор арапске морнарице 875. опет оставља по страни словенску источну обалу Јадранског Мора усредсређујући се на венецијанске и папске поседе на његовој западној обали. Византија, а ускоро и западноевропске државе су после неколико векова дефанзиве, прелазе у противнапад према исламском свету. Арапи на Јадранском Мору се од тада више не помињу.

Остала подручја (Сицилија, Африка, Источна Европа)

Док су се одвијали горе наведени догађаји, арапско постепено освајање Сицилије је ушло у завршну фазу. И поред свог евидентног јачања, Византија није могла да одбрани ову за њу ипак удаљену провинцију, и убрзо 895. године, цело острво се налазило у арапској власти. Током 10. века, уз муслиманску Шпанију, и муслиманска Сицилија постаје спона између исламске и западноевропске цивилизације. Управо у то време, паралелно са појавом Словена у исламском делу Шпаније, у главном граду Сицилије Палерму, помиње се тзв. "Словенски кварт" (harat as Saqāliba). Ови Словени су највероватније део велике дијаспоре, која се на путу за Шпанију зауставила на Сицилији.

>Део поменуте дијаспоре се зауставио у северној Африци. Несумљиво најпознатија (али и једина значајнија) личност из ове групе Словена је сигурно војсковођа Џавхар ал Руми (ﺮـﻫ ا ﻮـﺟ ﺟ, Ğāwhär al Rūmi), којему и само име говори да је пореклом хришћанин (Rūmi=Римљанин), а за кога се изричито наводи у једном арапском извору да је "Словен из Далмације" (ف ﻼﺳ ﻩ ﻲﻃ ﺎـﻤـﻟ ﺩ ﻩ). Џавхар је у историји остао упамћен, кад је за туниског фатимидског калифа Тамим Мада (Mu'izz abu Tämīm Ma'add) заузео 973. године Египат, и пренео његову престолницу из дотадашње Александрије у новоосновани град Каиро (ﺓ ص ﺎـﻘﻟﺍ, Qāhir äl fäläk). У новом граду, Џавхар ће подићи велику, и данас очувану џамију Ал Азхар (äl Äzhär).

Током 9, 10. и 11. века многобројни путници и трговци из исламског света, били они Арапи или Јевреји, пропутовали су словенске земље по целој данашњој Источној Европи, а поједини су оставили и значајне очуване путописе.

Први познати путописац, Харун ибн Јахја (Hārūn ibn Yahyā), око 880. само напомиње за балканске Словене да "граде куће од дрвета којег има у изобиљу".

Око 940. године, простор Закарпатја обишао је и персијски путописац Абдул Хасан ал Масуди (‘Abdu l Hasän al Mas’ūdī, ﺪـﺴـﻣ ـﻟﺍ ﻦـﺴـﺣ ﺍ ﺪـﺒـﻋ, 890-957). Овај, као о остали арапски извори везани за Полабље и Закарпатје су приказани овде.

965. Јеврејски трговац и путописац, родом из Шпаније Абрахам бен Јакоб ал Израили (Abraham ben Ya'qōb al Isrāīlī) у свом путопису помиње Болеслава I Пшемисла (Boleslav I Přemysl, 929-967) као владара земаља Barāga (Праг), Būim (Бохемија)Krakūe (Краков). Словени који насељавају поменуте земље имају по писцу владајући хришћански "јакобитски" сталеж, а остали су пагани. Интересантно је да писац разликује Русе од осталих Словена, а за Словене насељене на обалама "залива Венеције" (Ġawn al banâdiqah) наводи да су храбар народ, да их се суседи чувају, настојећи да живе са њима у миру. Земља им је пуна високих планина, а путеви су веома тешки.

Што се тиче 12. века, најзначајнија дела су оставили Абу Хамид ал Андалузи (Abū Hammūd al' Andalusi, дело Al' Mu'rebu an beada adzaibi magreb из 1151.) и Абу Абдулах Мухамед ал Идризи (ﺲـﻳ ﺭ ﺩ ﺇ ـﻟﺍ ﺪـﻤـﺣ ﻡ ﷲ ﺍ ﺪـﺒـﻋ ﺐـﻋ, Abū ‘Abdullāh Muhammad al' Idrīsī, дело Kitāb Rugāir из 1153.), али будући да се њихова дела сврставају у најзначајније изворе за рани средњи век овог поднебља, мораћемо их обрађивати у посебним студијама.

                                                                                       НАСТАВАК

Мојсиловић Игор

[1] По исламској традицији, 16/07/622. (по савременом григоријанском календару), по исламској традицији, у спомен преласка Мухамеда из Меке у Медину, почиње Хиџра тј. муслиманско рачунање времена. Муслиманска година се лако израчунава по формули: G_m=G_g-622+[(G_g-622)/32], где је G_m муслиманска, а G_g григоријанска година. Тиме би 2003. григоријанска година била 1424. година хиџре.

[2] Овај део поменутих Анала је највероватније везан за тада у Западној Европи веома раширену и популарну легенду о франачком витезу Орланду, коју је анонимни писац Анала везао за Дубровник.

[3] И једна и друга власт су се базирале на традицијама Римске империје, па су и претендовале на наслов "римског императора", а самим тим и на све територије које су некад биле у саставу овог античког царства. Та политика се у историографији назива тзв. цезаро-папизам.

[4] Мада је у овом временском периоду Хришћанска Црква још била јединствена (ако изузмемо тада већ формиране хришћанске јереси), још у ово време је дошло до првих политичко-културних супротности између западног (латинског) и источног (грчког) хришћанства.

[5] Додуше, ради се углавном о утицају јеретичког Аријанског хришћанства, пре свега на део Јужних Словена, који се ширио тадашњим везама са Готима (описаним у изворима тзв. Хронике Попа Дукљанина из 12. века, и Хронике сплитског архиђакона Томе из 13. века).

[6] Што се тиче хроничара Теофана, мора се узети у обзир да историчари њега сматрају изузетно пристрасним у корист византијске Македонске династије (у чије је време живео), а против претходних византијских владара.

[7] Укратко, калиф (ﻦـﻴـﻨـﻣ ﻮـﻤـﻟﺍ, al Khalīfah) представља заправо верског поглавара муслимана, који мора бити пророков рођак, или бити постављен од стране пророка. После периода тзв. "4 праведна калифа", 24/01/661. дошло је до сукоба око ове титуле, који ће довести до поделе муслимана на тзв. суните и шиите. Од тада, титула Калифа је постала наследна, и прво ју је понела династија Омајида (од 750. Абасида). Каснијим расцепкавањем исламског света, поред овог Калифата доћи ће до оснивања Калифата Фатимида у Тунису 909. године, и Калифата споредне гране Омајида у Шпанији од 929. до 1031. Феудална расцепканост исламских земаља довела је, нарочито заслугом Персијанаца и Турака до извесне деградације ове титуле. Турски Селџучки владари се од 11. века ките насловом султана или "господара", док се на подручју Персије обнавља титула шахин-шаха ("краља краљева") која води порекло из предисламског периода. Последњи владари који су између осталог носили наслов Калифа, били су Турски Османлијски султани.

[8] Друнгариос – титула комаданта византијске морнарице.

[9] Везано за процес христијанизације, треба подсетити да управо у ово време почиње рад Св. Ћирила и Методија.

НАПОМЕНА: Текстове објављује Удружење грађана "СРПСКИ ДЕСПОТ" (регистровано под бројем 3/1-1425/2-2002-07). Дозвољено је преписивање и објављивање текстова уз обавезно навођење извора и само уз сагласност аутора текстова.