ВЕЛИКА СЕОБА СРБА И ПАТРИЈАРХ АРСЕНИЈЕ III ЧАРНОЈЕВИЋ, наставак

Око године Сеобе и броја персељених људи, домаћи и страни историчари су водили доста полемика и расправа. Велики број њих узима за годину Сеобе 1690., а број пресељених породица између 36 000 и 40 000. Из претходног дела текста смо видели да је Великa Сеоба Срба почела и пре 1690. године. Са пресељењима се почело још 1688. године и раније, а наставило се и после 1690. године. Такође се може закључити да је главнина Срба почела са пресељавањем још у позну јесен 1689. године, а пресељавање није престало ни 1694. године.

Питање броја пресељених људи је тешко решити јер се није пресељавало у једном налету, већ сукцесивно и временски доста развучено. У то време није било стручних статистичара који би могли да утврде прецизан број пресељених људи. Проблем представља и то, што се у свим изворима наводи број пресељених породица, а не и број укупно пресељених људи. Ако желимо да одредимо број пресељених људи тешко је одлучити се око броја чланова једне породице. Са сигурношћу се зна да су у оно време српске породице имале много чланова, јер су Срби живели у породичним задругама (заједно је живело неколико генерација људи). Поред тога, Турци су у својој крвавој освети убили и до три четвртине од укупног становништва предела које су насељавали Срби. У тим тренутцима појављују се и заразне болести, које настављају тамо где су Турци стали. Због свега наведеног се не може поуздано утврдити укупан број пресељених људи. Испражњена насеља Срба Турци су населили Арнаутима.

Из записа јеромонаха Стефана Рачанина се види да су Срби четрдесет дана ишли пешке до Будима, а на њиховом челу је стајао патријарх Арсеније лично. Калуђер Даскал Атанасије је 1690. доспео до Коморана, одкале је поднео извештај сестри руског цара Петра Великог, књегињи Софији Алексијевној. У њему говори о пустошењу земље и о бекству Срба преко Београда до Будима. Запис од 31. маја 1696. Стефана Раваничанина у манастиру Ораховица, једног од учесника Сеобе, говори о подлости и лукавости Аустријанаца и Мађара у време Велике Сеобе. Из записа се види да су са патријархом Арсенијем ишли и епископ београдски и сремски Петроније Љубибратић, калуђери из напуштених манастира и кнез Рашковић. Са собом су понели свете мошти српских владара и српских великомученика.

Српским избеглицама је било забрањено настањивање по градовима и мешање са староседеоцима, па макар ти староседеоци по градовима били и Срби. Дозвољено им је насељавање по селима и земуницама, које су сами правили на јаловој земљи. Срби су били потпуно изоловани од староседелаца. Највише их је било у Коморану, Сент Андреји и на острву светог Андрије, где су били изоловани у такозваном потесу ''Збег'', на удаљености од петнаест минута од Сентандреје. Они су подизали дрвене црквице у које су сместили мошти светитеља Лазара и деспотске породице Бранковића и друге свете мошти.

У Будиму се населио народ који је представљао елиту. Ту је на првом месту патријарх Арсеније III Чарнојевић, затим калуђери и свештеници и тадашњи први људи у народу по верском угледу, интелектуалним способностима и свом националном раду. Ту су и истакнути трговци, занатлије и богати људи из народа. 

На почетку сеобе са патријархом Арсенијем налазила су се у Београду још четири епископа избеглице-епископ руднички Теофан и зворнички Герасим, београдски митрополит Симеон Љубибратић и недавно именовани јенопољски епископ Исаија Ђаковић.

Са патријархом Арсенијем у Угарску је прешао и велики број световних српских старешина. Међу њима се истичу браћа Рашковић: Јован, Мојсеј, Илија и Михајло, синови хаџи Арсенија Рашковића. По фамилијарној традицији они су имали своје велике баштине у Старом Влаху, који је обухватао Моравички и један део Златиборског среза и цели Сенички округ. Турци су Рашковиће признали за кнежеве тог краја и тако их учинили посредницима између себе и раје. Рашковићи су прикупљали харач од раје у име Турака и предавали га на договореном месту. За време Леополдовог рата са Турцима, Рашковићи су се придружили Аустрији. Због својих подвига у борбама, Леополд их је 1691. и 1692. године узео у заштиту од војних локалних власти. Ослободио их је давања десетка и свих других дажбина. Овај огранак породице Рашковића је по преласку у Угарску стекао добра и имања које је Леополд узео под своју заштиту. Мојсеј хаџи Рашковић је по преласку у Угарску постао обракапетан у Славонији. 8. јула 1708. године именован је за пуковника од стране цара Јосифа I.

6. априла цар Леополд I је издао Манифест под називом Litterae invitatoriae. Он је основ на коме су се темељиле све касније царске Привилегије, које су издаване пресељеном српском народу у Угарској. Овај апел цара Леопаолда се назива још и Заштитним писмом, јер се у њему свим хришћанским народима обећавају помоћ, заштита и разне привилегије, ако устану на Турке. Ово није први пут да се аустријски цар обраћа за помоћ Србима у борби против Турака. Поједини хришћански народи, још пре овог царског апела, обраћали су се цару Леополду I и тражили његову заштиту. Он је у сврху придобијања нашег народа за борбу против Турака, у склопу аустријских формација издао у децембру 1688. године Србима у Босни и Херцеговини позив и дао заштитно писмо. У њему је обећао слободу вероисповести и поштовање привилегија које је имао у османлијској Турској. Требиње, 1. јул 1688.: игумани и калуђери требињског манастира пишу Леополду I да су спремни да признају његову заштиту, уз слободно исповедање вере. Жабље, 1. август 1688: сердар Томић и Милинко буљукбаша Кнежевић, предају се у заштиту цару Леополду I и признају га за свога господара. Драгачево и Попово, 6. септембар 1688.: Становници Драгачева, Попова, Мркоњића и други признају цара Леополда I за свог заштитника. Дубровник 26. октобра 1688.: царски резидент у Дубровнику, Доминико Корадини, пише принцу Лудвигу Баденском о спремности хришћана и неких Турака из Херцеговине, да се ставе под заштиту цара Леополда I. 11, децембар 1688.: Никола Матијашев из Орахова, Марко Милошев из Чешљара и други признају се поданицима цара Леополда I и моле га да нареди својим генералима да их не пљачкају, када буду дошли са војском у те крајеве. 13.октобра 1689.: кнежеви Војин, Мирослав, Михајло, Бошко и Грујица моле цара Леополда I да пошаље војску у њихове крајеве, па ће се и они дићи на Турке. Цетиње, 10. септембар 1687.: цетињски владика јавља генералном провидуру Џиралому Корнаро да су Кучи и Брђани, крваво потукли пашу Арбаније. Моли га да пошаље војску у Арбанију па ће тој његовој војсци доћи у помоћ 2 000 Црногораца.

Јосиф Фидлер, на основу оригиналног документа из Венецијанског архива, наводи, да је још 1594. године народ Херцеговине, преко фра Домкиника Андријашевића, послатог од Бискупа Висариона и кнезова, молио цара за заштиту. Затим се 1606. калуђер Дамиан у име пећког патријарха Јована обраћао цару за заштиту и добија је од херцога Фердинанда фон Штајермарка. Такође су се цару Рудолфу обраћали Никола Драшковић и Петар Бранковић за помоћ у борби против Туарка. Треба рећи да ове молбе нису биле молбе за уједињење са Аустријом, ваћ за заштиту и помоћ, против Турског  ропства и насиља.

Лепополдов манифест од 6. априла 1690. године уз превод Ј. Ђорђевића гласи:

''Ми Леополди итд.

          Свима народима и земљама које од наше наследне Краљевине Угарске зависе, и свима другима, који ово читали или слушали буду, а поглавито народу Албанском Нашу царску и краљевску милост  и свако добро.

          Нека вам буде знано, да турски рат, на који смо нарушењем уговора и неправедно изазвати, по Нашем царском и краљевском званију, уздајући се у божју заштиту и праведност Наше ствари, само на ту цел водимо, да народе, који су нам правно потчињени, и који правно зависе од Наше споменуте краљевине Угарске, и све друге хришћане, из грозног турског робства отмемо, и пређашњој слободи, пређашњим повластицама и пређашњем савезу са телом, од којег зависе, повратимо, укинувши свако злоупотребљавање, и поправивши штету турским тиранством нанету, и повративши свакоме своје право. – Због тога све народе, који по свој Албанији, Србији, Мизији, Бугарској, Силистрији, Илирији, Мацедонији, Расији станују, и друге земље, које од предречене Наше краљевине Угарске зависе, и све друге народе, који под јармом турским стењу, благо опомињемо, да побожно и отачаској Нашој жељи одговарајући, у овој тако повољној прилици, када су турске снаге у толиким погибијама победним Нашим оружјем сатрвене, за своје спасеније и ослобођење и закон хришћански, сви на нашу страну пређу, против Турака на оружје устану, Нашој војсци по угодности и нужди, на заповест Наших војвода и генерала, који ће се наскоро са довољном и многобројном војском на бојишту појавити, придруже се, и њој по могућству рану и што јој друго за издржавање устреба, дају, и у свакој прилици притив обштег непријатеља на помоћ готови буду, (а речене Наше војводе даће им против нападаја од Турака сваку заштиту, и држаће свагде, као што смо озбиљно заповедили, точни војнички запт), - и да се Нашем законом господству својевољно поврате, ако оће да искусе Нашу милост и благонаклоност. – Обећавамо Вама свима предреченим народима и земљама, које су Нама као краљу Угарске правно подчињене и које ће се законито подчинити, задржавши поглавито слободу, повластице и права своје вероисповести и избора војводе, да ћете изузети бити испод сваког јавног терета и данка, али изузевши стара и обична пре сваког упадаја турског постојаштва права краљева и господе, и укинувши у овима свако злоупотребљење, турским господством уведено, осим у случају ратне нужде, где ћете за ваше собствено спасеније и одбрану, на начин добровољног данка, по могућтву давати нужне прилоге, да се војске Наше одржати, земља бранити, и ратни терет сносити могу. А кад се Турски јарам збаци, све ћемо у сталну форму и надлежни ред за будуће по жељи и на задовољство ваше довести, и повратити свакоме своје право и слободу вероисповести, повластица и слободе од терета, свима и свакоме поједино даћемо правицу, и свима ћемо дати најобилнија сведочанства милости, благонаклоности, благости, и отачаске Наше заштите. Осим тога обећавамо, поклањамо и уступамо, свима и појединим слободно притежавање добара, или покретни или непокретни, која год од Турака на својим границама одузели буду.

          Радите дакле Бога ради, да повратите вероисповедање, спасеније, слободу, безбедност вашу, без страха пређите на Нашу страну, куће ваше и пољску радњу не остављајте, ваше другове позовите да вашим стопама следују, и прилику ову од Бога и од Нас вама дану, која се више никада повратити неће, употребите, ако ћете за себе, ако за синове ваше, ако најпосле за мило отачаство и спасеније да се састарате, у осталом вама свима и појединце јасно нудећи Нашу царску и краљевску милост.

          Дано у Нашем граду Бечу, 6 дана месеца априла, године 1690, Нашега краљевања, римскога 32. угарскога 35, а чешкога 34. Леополд /М.М/ Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест пресвет. Царског и краљевског величанства; Стеф. Андр. пл. Варденбург.''

Читањем манифеста запажа се неколико ствари:

- На више места се подвлачи да се овај позив упућује свим народима који зависе од наследне Угарске круне, а нарочито Албанском народу. Дакле нема самосталне борбе ових народа већ само под окриљем аустријске војске и цара. Зато не чуди, што је деспот Ђорђе Бранковић, био ухапшен и затворен, без обзира што је био спреман да сакупи велику војску од српских бораца и да се бори против Турака. Та његова понуда је била одбијена јер је он истицао да је деспот целог Илирика, Србије, Мизије итд., а то није одговарало Аустрији.

- Кад рат против Турака буде готов особођена територија ће ући у састав аустријског царства и над народима са тих терирорија ће се примењивати царски закони. Дакле ништа неће бити од државне самосталности народа који се боре.

- Обећање о појави велике аустријске војске је чиста обмана јер ни тада а ни касније није било могућности за долазак велике аустријске војске због њених обавеза на другим фронтовима, највише у рату са Француском.

- Поред свега цар позива ове народе да не напуштају своје куће и пољске радове и све које знају позову да иду за њиховим стопама, а за све ово добиће његову ''царску и краљевску милост''.

Истог дана када је издао проглас, цар Леополд је упутио и писмо српском патријарху Арсенију III. Ово писмо у преводу Ј. Ђорђевића гласи:

''Леополд итд. итд. Частни, Одани, Љубазни! Више пута нам је достављено, колико вам на срцу лежи безбедност и напредак ствари хришћанске; са задовољством смо разумели, да сте о овоме изврсне доказе дали, идући на руку верноме покојном генералу Пиколоминију, док се тамо бавио. То исто себи и у напредак од особне вредности а особито од богопоштовања вашег обричемо, не сумњајући се, да ћете ви по оном уважењу, које од таможњег народа а особито код Арвенаса и Србаља имате, прилежно настојавати, да овом тако удесном од Бога даном приликом турски јарам, под којим су досад на плачевни начин стењали, збаце, и придруживши се Нашем оружју сваким начином потпомогну, да се варварско отоманско тиранство понизи и угаси. Учиниће заиста дело и Богу мило, а и Наше царске и краљевске милости достојно, коју милост као што вама благонаклоно нудимо, тако исто нећемо пропустити, даном приликом и живим доказима је посведочити. Дано у нашем граду Бечу, дана 6 месеца априла године 1690. Нашега краљевстовања, римскога 32, угарског 35, чешког 34. Леополд (М.П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На собствену заповест пресветл. царско-краљевског величанства: Стеф. Андр. пл. Варденбург.''

Из садржаја писма се види да је цар већ до тада имао детаљне извештаје о личности и раду патријарха Арсенија.

Представници српског народа су веровали аустријским обећањима о помоћи, заштити и ослобођењу од турског јарма. Јер Аустријанци су били хришћани као и они. Ипак неки од њих су осетили да пре преласка на угарску територију треба истћи неке захтеве који ће Србима обезбедити основна првава у новој домовини. Ти захтеви су на Сабору у Београду изнесени у писменој форми. Епископ Исаија Ђаковић је био овлашћен да оде у Беч и изнесе захтеве Сабора. О његовој биографији се на жалост веома мало зна. Исаија Ђаковић је родом из Грабовца код Сланкамена, где је био свештеник, остао удов, закалуђерио се у Крушедолу и постао епископ јенопољски. Јенопољска епископија је била у саставу Пећке патријаршије. Патријарх Арсеније III је Исаију хиротонисао за епископа и Исаија је долазио у Пећ на традиционална годишња заседања Архијерејског Сабора. Ту је патријарх Арсеније имао прилике да се добро упозна са њим. На збору су били присутни патријарх, неколико епископа, више игумана и архимандрита, егзарси и ђакони, тисућници, капетани, подкапетани и судије. Збор је у шест тачака изнео своје ставове. Исаијана овлашћења је потписало пет епископа, седам игумана, четрнаест капетана и народних судија. Поред тога Исаија је носио захтеве представника српског народа и писмо упућено цару од стране патријарха. Захтеви Сабора су били следећи:

- да народ има слободу веросиповести по закону источно-православне цркве.

- да има слободу бирања народног архиепископа, кога ће бирати црквено-народни Сабор. Да он има неограничено право да подиже и освећује нове цркве, и посвећује и поставља свештенике по градовима и селима и игумане по манастирима, као што је то био раније обичај и право у свим земљама и пределима где су живели и живе Срби, како они раније, тако и ови који ће се сада тамо уселити.

- да архиепископ, епископи, манастири, калуђери и мирски свештеници и остали духовни људи, као и црквене куће и имања, буду ослобођени плаћања десетка.

- да се световне власти (осим цара) не смеју мешати и пресуђивати спорове црквеним људима.

- да нико не може некога затворити, а ако неко учини неки преступ, да му суди архиепископ или епископ преко Црквеног суда.

- да се старе српске краљевске и царске задужбине, које су Турци присвојили, врате под управу српског архиепископа и црквених власти, како оне које су већ од Турака ослобођене, тако и оне које ће аустријска војска ослободити. Да архиепископ и епископи несметано и слободно могу обилазити цркве и манатире и да их у томе световне власти не смеју ометати.

Срби су чекали пуна два месеца на цареве писмене гаранције. Тек кад су их добили у виду Привилегије од 21. августа 1690. године, почели су прелазити Саву и Дунав.

Главни допринос издавању Привилегије од 21. августа 1690. године имао је епископ Исаија Ђаковић. Њега је у Бечу цар за кратко време примио два пута у аудијенцију. Исаија је цару предао писмене захтеве Сабора. Он даје усмено образложење цару. Цар је усвојио сва Исаијина образложења и наредио да се сви његови захтеви испуне и у виду званичног документа, Привилегије објаве народу у властима. Исаија Ђаковић је био добар дипломата, али и Аустрија се у то време налазила у критичном стању. Њена војска се пред Турцима повлачила на свим фронтовима, а Срби су Аустрији требали као добри војници.

Исиаја се нашао у Бечу са ухапшеним грофом Ђорђем Бранковићем, који је по ранијем споразуму са царем, почео радити на подизању устанка. У подношењу захтева цару Исаија је сарађивао са грофом Ђорђем Бранковићем. Срећом, пре него што је цар Леополд I потписао привилегију епископ Исаија је сазано за њену крњу садржину. Стога је он одмах поднео двору латински писану представку, написану уз помоћ грофа Бранковића. У тој предтавци Исаија истиче како је на аудијенцији у име православних на крајњој граници Угарске, Хрватске, читаве Расције и Јенопоља, поднео усмено цару извесне захтеве о слободном исповедању вере. Цар му је каже Исаија, усмено обећао да ће ове захтеве усвојити због досадашњих и будућих услуга које је очекивао од Срба. Пошто се епископ Исаија држао веома енергично бечки кругови су морали да попустите. Текст спремљене Привилегије проширен је реченицом, којом се власт српског народа проширује и на православне у Угарској и Хрватској. Оно место, наиме, где се каже да се повластице дају Србима где се год убудуће налазили, изостављена је и замењена речима: да Привилегије и повластице важе дотле, доклегод Срби сви скупа и појединачно, буду били верни цару. Текст привилегије од 21. августа 1690. године у преводу Ј. Ђорђевића гласи:

''Ми Леополд итд. итд.

Частноме, оданоме, Нама љубазноме Арсенију Чарнојевићу, Србаља источне цркве грчког обреда ахриепископу, епископима, и свима другима, црквеним и мирским сталежима, подкапетанима, најпосле целом обштинству истога грчког обреда и народа србскога, по Грчкој, Бугарској, Расији, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу и осталим сајуженим местима и свима другима који ово буду читали, видили или слушали буду, Нашу царску и краљевску милост и свако добро.

Не само из понизног писма, које нам у име вас свију подносе посланик Нама епископ јенопољски, Исаија Ђаковић, него још јасније из усменог његовог представљања најмилостивије примисмо вашу понизну захвалност, што смо из чељусти варварскога турскога тиранства отели и пређашњој слободи вратили, као и вечито обавезност, којом исповедате, да сте Нам ви и ваши потомци због толико учињеног добра обавезни, истина по дужности вашој, али на наше утолико веће задовољство, што признавши наше право, и себе и крило милости и благонаклоности Наше, као вашег господара и законога краља одавајући, с похвалном духа крепошћу изјављујете, да вам од сад под сенком Наше заштите ваља живети и мрети. Сматрајући не толико ово ваше Нама одвећ мило сведочанство и изјаву, примамо благонаклоно вас и све скупа и појединце у Нашу царску и краљевску заштиту, колико да се тим изредна ова намера у вашим духовима утврди, и синовима непрестано улива, и у свима случајевима стварним доказима све већма и већма ускрепи. Отачаски вас дакле позивамо, да против најжешћег душмана хришћанског имена и вашег гонитеља, под Нашом заштитом и под управом Наши војвода у оружје устанете, да одбијете неправде, невоље и беде, које су вам до сад најнеправедније и нејнемилостивије наношене бивале. А да би и ви узајамно благост и спас Наше владе и господарства већ на самом прагу осетили, ваше молбе с прирођеном нам благошћу одобравајући, милостиво смо закључили: Да по обичају Србаља источне цркве грчкога обреда и по пропису старога календара слободно опстојати можете, и да вам као до сада, тако и у напредак никоји црквени или мирски сталежи никакве досаде чинити не могу; и нека вам слободно буде, између себе, собственом влашћу из српског народа и језика постављати себи архиепископа, кога ће црквени и мирски сталеж између себе бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати са свима источним црквама грчког обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима разређивати, где буде нужно цркве собственом влашћу зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном речи као и до сада, да буде поглавар над црквама грчког обреда и над обштинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати, собственом влашћу црквеном, по повластицама, које вам дадоше пријемници Наши, некадашњи блажене памети краљеви Угарске, по свој Грчкој, Расији, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини, као и Угарској и Хрватској где их фактично има, и уколико и докле Нама сви скупа и појединце верни и приврежени буду. Даље црквеним сталежима, као архиепископу и епископима, монасима и свакога реда свештеницима грчкога обреда у манастирима и црквама нека остане власт располагати, тако да нико у предреченим манастирима, црквама и резиденцијама вашим никаква насиља чинити не може; него од десетка, данка и квартира да буду ослобођени као и пре, нити да има ико од мирјана, осим Нас, над црквеним сталежим власт, кога затворити или заробити, него да архиепископ може такве од њега зависеће црквене људе, ако шта скриве, по праву црквеном или канонском казнити. Прилажемо даље и потврђујемо, да се грчког обреда цркве, манастири, и што к овима спада, као и добра, што архиепископу и епископима припадају, ма каква она била, као што су од пријемника Наши приложени, притежавати могу; а које је цркве непријатељ хришћанског имена Турчин од вас одузео, и те кад се освоје, заповедићемо, да се у ваше руке предаду. Најпосле кад архиепископ, или епископи ваши, кад нужда захтева, манстире и цркве по варошима или селима обилазе, или парохе и обштину поучавају, нећемо трпити, да им ико било од црвених људи, било од мирјана досаду какву чини.

Ми себи тврдо обећавамо, да ћете ви и ову Нашу најштедрију и најмилостивију концепцију свим трудом и силама заслужити, и вашу верност и приврженост непрестану, неокрњену чувати, и да је никакве буре порушити неће; у осталом вама свима и појединце потврђујемо најмилостивију Нашу царску и краљевску милост. Дано у нашем граду Бечу, дана 21, августа, године 1690., Нашега краљевања, римскога 33, угарског 36, а чешкога 34. Леополд. /М.П./ Т. А. Хенр. гроф. Стратман. На собствену заповест пресв. Царског и краљевског величанства: Андр. пл. Верденбург.''

Овом Привилегојом је извршена унификација Срба у Хабсбуршкој монархији. Патријарху је призната јуриздикција и над оним крајевима Балкана, на које је цар Леополд одувек претендовао. Успостављена је црквено-народна аутономија српског народа који се усељава у Угарску. Овом Привилегијом је у виду једног законско-правног документа, србима који су до тада третирани као обична бесправна раја, призната њихова националност и постојање као једног посебног народа.

Исељени Срби и после добијања Привилегије нису одмах кренули за Угарску. Надали су се да ће се ратна срећа окренути и да ће моћи да се врате кућама. Повлачећи се испред Турака, аустријски команданти, нарочито Ветерани, уверавалки су народ и сеоске кнежеве да се они не повлаче, већ да само заузимају боље стратегијске положаје. То је било трагично и катастрофално за народ, а циљ је био да Срби и даље бране истакнуте положаје према Лесковцу, Прокупљу и Пироту, а да аустријска војска добије у времену и осигура своје повлачење без већих губитака. Тек када је Ветерани наредио да се уништи сва храна и покосе поља у целом округу Ниша, постало је јасно да се аустријска војска повлачи. Турци су половином августа 1690. допрли до Ниша и опсели га. Народ је у страху од турске освете, делом побегао за аустријском војском према Београду, а делом се склањао у непроходне планине и брда. Да би уништио ћесарова одметника Текелију коме се придружио и влашки кнез Бранкован, генерал Хајзлер је напао Текелију, али је поражен и заробљен. Макграф Баденски је на брзину сакупио од трупа у Србији нешто војске и појурио у Ердељ. Турци су то искористили и заузели Ниш 8. септембра. Затим су гонили аустријску војску која се повлачила и 24. септембра заузели су Смедерево. Затим су кренули ка Београду. После осам дана опсаде заузели су Београд 8. октобра 1690., а после су прешли Саву и Дунав и наставили напредовање.

Србима у збегу су се придружили и Срби из Срема и фрушкогорских манастира. Збег је стигао до Будима, Сентандреје и Коморана. Избеглицама су за прелаз служила два моста, први на Дунаву код Петроварадина, а други на Сави код Осијека. Аустријски генерал Аспермон, командант Београда, пребацио је све избеглице преко Саве све до самог освајања Београда од Турака. Једва је успео и сам да се спасе са три хиљаде војника. Повукао се до Осијека, Сигета и Будима, рушећи успут све тврђаве и војна утврђења.

Насељени Срби су се одмах нашли у врло тешком стању и положају. Мађари су у њима гледали само непожељне госте и правили су им пуно проблема.

Католичка црква, која је у то време била одлучујући фактор у Угарској и у Аустрији била je непомирљива према другим хришћанским концесијама, нарочито према православнима, које је одувек сматрала јеретицима и шизматицима.

Аустрија је сматрала, да су крајеви у којима Срби живе отети оружјем царске војске и да припадају царском дому, као patronium domus Austriae, а цело српско питање за њих је било austriaco-politica. Мађари те крајеве сматрају за саставни део regni Hungariae, а српско питање је њихово унутрашње питање provincialis hungarica. Они неће ни да чују ни за какве привилегије Срба и за њихов живот ван угарских закона. У најбољем случају признавали су нешто привилегија потомцима досељеника за време владе Леополда I, али никако онима који су касније дошли. Срби су за њих били држава у држави. Угарска дворска канцеларија и угарске жупанијске власти нису престајале протествовати против изузетног правног положаја српског народа. Тражили су упорно да се засебне војне крајине присаједине Угарској. Како су жупанијским властима на челу били племићи, то су се они свим силама трудилида војне крајине укину и слободне сељаке српске уведу у спахијско ропство. У Бечу се поступно попуштало Мађарима, војне крајине су се укидале, власт жупанија проширивала и Срби све више долазили под њихову власт. У целом XVIII веку Мађари нису престајали да Србе посмају као зле госте у својој рођеној кући и као оруђе Аустрије у борби против слободе Угарске.

Избеглице су примљене врло непријатељски због свог изгледа, одрпани, другог језика, без основних животних потреба и свако их се клонио. Сматрали су их олошем и немилосрдно гонили, тако да су се многи већ 1691. вратили назад.

Привилегован положај Срба и њихово издвајање, у односу на староседеоце, по датим правима из царске Привилегије, ослобађање плаћања десетка католичком свештентву и других намета, жупанијским Мађарским властима смета. Они имају сасвим други план са усељеним Србима, као незваним гостима: да од њих створе спахијско робље, да се укину, односно присаједине такозване Војне крајине, где су Срби уживали још изразитији привилегован правни положај и били директно под управом Ратног савета у Бечу и да их потпуно приведу унији са католичком црквом, јер православни ''шизматици'' не могу бити грађани Мађарске краљевине. И док су се аустријске и мађарске власти препирале око својих права, Срби су као жртве ове игре тешко страдали и падали под теретом неиздрживих патњи, без крова над главом, без средтава за живот, без регулисаног правног положаја у новодосељеним крајевима Угарске.

Прва и основна брига патријарха, била је да издејствује за свој народ посебну територију где ће се населити и подићи кров над главом.

Тај проблем се на иницијативу патријарха Арсенија III почео решавати већ првих дана преласка Срба у Угарску. Он никада није био коначно решен јер није било добре воље надлежних аустријских и Мађарских власти да се реши. Мудровало и одуговлачило јер су се укртшали разни интереси. Новодосељени Срби су требали и аустријском двору и мађарским жупанима. Првоме, као добри и опробани војници, који ће бранити границе од упадања Турака, а другима као бесправно робље, које ће обрађивати огромне спахијске поседе. Мађарским властима није одговарало да се Срби настане код Будима, Сент Андреје и Коморана јер нису хтели да трпе Србе у центру своје државе. Оне су радиле на томе да се Срби настане јужније. Аустријском двору није одговарало да се Срби населе у пределима  војне границе јер су се бојале окупљања Срба на једном месту. Ипак Срби су се морали негде населити и морала им се пружити могућност стварања њихове животне егзистенције. Срби су желели да се ослободе својих лагумица и колиба и да се престану сматрати нежељеним гостима.

На упорна настојања патријарха Арсенија и касније подвојводе Јована Монастерлије, да се Србима додели стална земља за насељавање, Ратни војни савет, после више од три и године, издејствовао је код цара и објавио два царска решења, по овом питању. Прво је објављено у Бечу 10. маја 1694. и по њему се Србима додељује простор између Саве и Дунава. Друго решење је објављено 31. маја 1694. и по њему је Србима дозвољено насељавање у Коморанско поље и у део Славоније, у такозвану Малу Влашку.

Из ових царских решења се види да двору и цару још није јасно које земљиште Србима треба доделити за насељавање. Првим решењем се одређује терен између Саве и Дунава тј. Срем, где су и раније живели Срби и где је земља добра и плодна, а другим решењем их пребацује у Славонију, дакле ближе граници која је стално у опасности од турских упада. Ова царска решења неће бити релизована када о њима донесу свој суд царски саветници и језуити, којима се никако није свидело ово груписање Срба на једном месту. Вештим махинацијама ће и ова решења бити стављена ван снаге, а Срби се и даље потуцати с једног места на друго.

Одлука да се тражи земља Мала Влашка донета је на Сабору у Баји почетком 1694. године. То је била територија пакрачке епархије, густо насељена Србима још у XVI и XVII веку.

Сабор у Баји је одржан на иницијативу патријарха и Монастерлије. Сазван је без претходног обавештења и дозволе генерала Штаренберга. Ово је разбеснело генерала и власти. Они су мислили да је овај збор сазван у сврху договора да се Срби врате назад у Турску па су желели да спрече било какво окупљање, али нису успели. Одлучан став учесника збора разгневио је Дворски савет и генерала Штаренберга, те је Монастерлија морао да се пред овим правда. Двор је наредио да генерал Хајзлер пажљиво испита одлуке овог Сабора и настоји да свим средствима умањи у народу углед патријарха и подвојводе. Хајзлер је позвао патријарха и подвојводу у Беч на разговор по питању пресељења, али ови су прекинули те разговоре изјављујући, да се засад ово питање одлаже, а да они остају код свог захтева, да долази у обзир за насељавање само предложена област око Пожеге и Пакраца (Мала Влашка). Генерал Хајзлер је овим био увређен и тражио је да се ово питање реши силом. Ратни савет је углавном прихватио захтеве патријарха и подвојводе, апелујући на њих да изврше организацију овог пресељења, које би требало да се обави најдаље до октобра. Патријарх и Монастерлија су тражили да се сви Срби ставе директно под царску власт и да се ово пресељење сматра привременим док се не ослободе њихове раније територије и створе услови за повратак. Царском одлуком од 31. маја 1694. Србима је обећано да ће се тако поступити. Ипак је двор дао директиву генералу Хајзлеру, да све учини, да се изабере нека друга личност за подвојводу. У томе се није успело.

Патријарх је остао у Бечу до пролећа 1695. где је упорно тражио да се обезбеди несметана делатност његовим епископима, а њему обезбеде слободне канонске посете гдегод Срби живе.

Упоредо са борбом за добијање територије на којој ће се Срби настанити, патријарх Арсеније морао је да поведе и борбу за извршење и спровођење у живот повластица које су дате у првој Привилегији. Патријарх Арсеније је упућивао протесте и жалио се двору због неизвршавања Привилегије. Цар је обично поднете молбе и жалбе уважавао, усмено и писмено обећавао да ће наредити да се Привилегије поштују и извршавају, али је и даље ситуација остајала непромењена. Двор је за неспровођење обећања из Привилегије кривио мађарске жупанијске власти. Тако је стварао нетрпељивост између Мађара и Срба. Овим је постизао дуплу корист: с једне стране, избегавао је извршење датих обећања, која су се у датим ситуацијама морала изрицати, а чија реализација и спровођење у живот није била у интересу аустријске царевине и дворских планова, а с друге стране, изазивао је завист и непомирљивост мађарског племства и локалних власти, због српског привилегованог положаја и спутавао је експанзију мађарских сепаратистичких тенденција, у односу на аустријски двор. У нарочито осетљивим питањима и проблемима са досељеним Србима, двор се често солидарише са мађарима и толерише прећутно став мађарског племства и мађарских локалних власти, а да Србе тобож узима у заштиту. Ово се види када је реч о унији или када се осетило, да Срби показују кроз своје захтеве тенденцију, потпуног осамостаљења и националног јединства.

Иако је прва Привилегија била издата још 21. августа 1690., није прошло ни три месеца, патријарх се морао жалити и тражити њено извршење. 11. децембра 1690. двор је упутио још једну Привилегију, која је била намењена свештенству, војним и грађанским властима у којој им се јавља о привилегијама Срба од 21.августа 1690.

Још пре ове тзв. Заштитне дипломе од 11. децембра 1690., на захтев патријарха Арсенија III цар Леополд је 4. децембра 1690. издао једно ''Привилеђијално писмо''. Оно се односило на заштиту духовних лица, јер се аустријске и мађарске војне и цивилне власти нису придржавале Привилегије од 21. августа 1690.

Овако брза интервенција има својих скривених мотива. Пошто су Турци стално напредовали, требало је мобилисати Србе за борбу и поправку разорених тврђава и путева. Мобилизација је била поверена капетану Тодору Рупићу, али Срби су поставили услове: да добију одећу, обућу, плату, да буду изједначени са осталим војницима, да се испуне дате Привилегије и да се изврши избор војводе. На иницијативу патријарха Арсенија, Срби су сазвали Сабор у Будиму 12. односно 20. и 22. марта 1691. Цар је био о овоме обавештен од заповедника Будима генерала Ареја Зага и пристао на сазивање Сабора. Сабор је овластио епископа Исаију Ђаковића и он је добио од двора оверени препис баронске и грофовске титуле Ђорђа Бранковића. Њега је Сабор хтео да кандидује за војводу и тако га тако ослободи затвора. Двор није пристао на ослобођење грофа Ђорђа Бранковића, али је зато све остале услове Сабора прихватио и обећао нову Привилегију Србима. Избор војводе, односно подвојводе извшен је 6. или 7. априла. Изабран је Јована Монастерлију, пореклом цинцар из Коморанске породице, вероватно зато, што је био зналац страних језика, на првом месту мађарског. Патријарх Арсеније је био за Монастерлију, а у то време патријарх је живео у Коморану. Избором Монастерлије двор је био задовољан, јер на чело Срба није дошао популаран човек из редова избеглица, већ човек који са избеглицама није имао никакве везе. Двор је одмах потврдио овај избор, ослободио Монастерлију и његову кућу од свих пореза и узео је у заштиту. Већ 11. априла 1691. Леополд I је својим декретом потврдио избор Јована Монастерлије за вице војводу српског народа.

После избора подвојводе извршена је мобилизација око 2 000 српских војника, којима је саопштено, да ће да се боре у својим четама против Турака, да би се вратили у своју стару Постојбину. Они су добили барјаке, трубе, и добоше и на челу са Монастерлијом кренули у мају 1691. у Осијек. Ту им се придружило још 10 000 Срба (6 400 пешака и 3 400 коњаника). Циљ је био да се заутави даље напредовање турске војске под Мустафом Ћуприлићем, који се налазио на Сави. Принц Баденски је кренуо према Београду. Код Земуна је приморан на повлачење према Фрушкој Гори. Ћуприлић га је гонио и 19. августа 1691. дошло је до сукоба код Сланкамена. Захваљујући великој храбрости и борбености Монастерлијиних војника, Турци су поражени и сам Ћуприлић је погинуо са око 20 000 људи. После ове битке Срби су добили царево признање, тј. своју другу Привилегију, 20. августа 1691. године, а Монастерлија неколико пустара у Полнанској жупанији. Ово је била прва и последња битка у којој су се Срби борили у својим посебним јединицама. Исте године заузет је Арад, под заповедништвом Субота Јовића, који је постао и заповедник Арада. Наде Срба да ће се после битке код Сланкамена вратити у своју стару постојбину и наставити борбе са Турцима, пропале су, јер је царска војска претрпела велике губитке, а претила јој је и опасност на фронту у Француској. Односи између патријарха Арсенија III и подвојводе Монастерлије нису били најбољи тј. нису се слагали у свему. Монаастерлија је претпостављао интересе двора интересима српског народа, што је патријарха повредило, те је молио Адама Фердвалија, епитрата српске цркве у Коморану, да обазриво утиче на Монастерлију да промени свој став, у чему је и успео. Они су убрзо постали сагласни: да се образују чисто српске јединице народне милиције, да се милиција не подвргне под команду аустријских генерала, да се Србима да издвојено место на граници према Турској где ће слободно живети по својим законима и обичајима.

Аустријски дврор је сутрадан, после битке код Сланкамена, доделио другу Привилегију, као одговор на захтеве изнете на Сабору у Будиму, крајем марта 1691. године, која им је обећана у месецу јулу исте године али се чекао одговарајући моменат да се иста обнародује да да подстрека Србима за даљу борбу против Турака, на страни аустријске војске.

Прву Привилегију издејствовао је Сабор у Београду, другу Сабор у Будиму, а Сабор у Бају додељивање Мале Влашке за стално насељавање Срба. Зато су се Срби здушно борили да би одржавали своје Саборе.

Привилегија од 20. августа 1691. гласи од речи до речи као она од 21. августа 1690., изузимајући један додатак на крају, и неке врло незнатне промене у појединим речима у тексту. Додатак гласи:

''Употребићемо такође по могућтву сав труд, да победним нашим оружјем, божјом помоћу, споменути народ србски што пре у области или станишта, која пре тога имађоше, наново уведемо, и непријатеље оданде избијемо; и оћемо да под управом и располагањем собствени власти исти народ Србски заостати, и старе повластице од Нашега Величанства милостиво му дароване уживати и по својим обичајима без узнемиравања живити може. Осим тога одобравамо и то да ако би когод између њи грчкога обреда без утехе деце и сродника пременио, онда да цела такова срмија архиепископу и цркви, и исто тако, и кад који архиепископ и епископ умре, и такова цела сермија да припадне архиепископу. Најпосле, да сви од архиепископа, као од своје црквене главе, како у духовним, тако и у мирским стварима зависе, благобаклоно оћемо и заповедамо.''

31. маја 1694. године је после Сабора у Баји објављено царско писмо о насељавању Срба у Малу Влашку.

4. марта 1695. године издата је трећа Привилегија, поводом молбе патријарха да цар потврди новоизабране и постављене епископе на њиховим катедрама. Молбу за признање и потврду постављених епископа и њихово изједначавање са католичким бискупима, патријарх Арсеније је поднео цару 28. јуна 1694. године, али је цар потврду извршио тек 4. марта 1695. Претходно је о томе консултовао католичке бискупе, посебно кардинала Колонића. Они су оштро реаговали на ово патријархово писмо и захтеве, тврдећи:''као што небо не може да поднесе два Сунца, тако ни Печујска општина не може да поднесе два бискупа.'' Још рекли да патријарх Арсеније нема право да поставља бискупе, које припада само Папи. Он не може и не сме одвраћати Србе и Румуне од уније итд. Колонић и бискупи предлажу цару да великим обећањима придобије патријарха Арсенија за унију, а ако тр не успе, онда да се његова јуриздикција ограничи само на Србе око Сентандреје. Јегарски бискуп Фењеши је молио Мађарску канцеларију да обавести патријарха Арсенија да ако он и његови људи покушају да у његовој бискупији обављају своје функције, да ће бити спречени силом. Да не би вређао осетљивост Срба, двор није одмах ништа одређено рекао на ове изјаве католичког бискупа, али је подвојводу Монастерлију подредио генералу Гвиду Штаренбергу, војном заповеднику Славоније. То је неповољно одјекнуло код народних првака.

Превод Привилегије од 4. марта 1695. године, по Ј. Ђорђевићу гласи:

''Ми Леополд итд. итд.

Нашима вернима свима скупа и појединце, господи прелатима, баронима и магнатима, наиме пак будућем архиепископу острогонске, калочке и бачке цркве, речене Наше краљевине Угарске кнезу палатину: тако и грофовима, судини наше краљевине курије, као и врховном генералу горњи предела гореспоменуте Наше краљевине Угарске, и Наши краљевина Далмације, Хрватске и Славоније бану итд. Нашим тајним саветницима: даље местозаступнику Нашега личнога присустваи судовима и саветнику Нашем, као и Наши камара угарски и сепешке префекту, администратору и осталим саветницима; осим тога жупама и поджупанима, племићким судијама и јурасорима ма које горе жупаније споменути Наши краљевина Угарске, Далмације, Хрватске и Славоније; к томе свију наши градова заповедницима и подкапетанима, и осталим војничким официрима, како коњичког тако и пешачког реда, садашњима и будућима, ако скупа или појединце с овим писмом потражени буду; поздрав и милост Нашу.

Најпонизније је представио Величанству Нашем Арсеније Чарнојевић, Србаља грчкога обреда архиепископ, како је он пре много година, то јест одкако се води овај садашњи рат, који против заклетог непријатеља хришћанскоме имену још и сада букти, - успехом победног оружја нашег побуђеног, и јасним примером божијег благослова, који је Наше снаге крепио, нагоњен, - заједно са србским (рацким) народима који одавна стењаше у варварском сужањству, предузео да стресе јарам отоманскога тиранства, и на ту цел изјавио, не само, да су они и потомци њиови Нашем као законога краља праву, милости и благонаклоности подчињени, него и то, да су, - оставивши своје куће у Турској, и напустивши имање и сермију, из своје домовине прогнани у пределе Наше краљевине Угарске премештени, да би се најгрознијему непријатељу и даље светили за његову свирепост и њу поразили, - под сенком Наше заштите непрестано готови живети и умрети, и како је он овим особито врлим и племенитим делом од Нашега Величанства добио милостиве одпусте и дипломе, особито године 1690. и 91., издане, и слободе и преимућства, које се у њима садрже. По гласу ови писама обећано је, да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, шта више и у мирским стварима ослобођење од свију терета и прилога, наиме пак од десетка допустити. – Покрај свега тога налазе се неки Наши верни становници обојега сталежа, који, не обазирући се на милостиву вољу и на допуштење Наше, усуђују се предпоменутога архиепископа и народ србски у прастаром упражњавању њиовога обреда узнемиравати, или у духовној управи на пут им стајати, или најпосле на давање десетка, који им не припада, принуђивати их, које не бива без њихове грдне погубе и штете, а с очигледном опасношћу Наше службе. Споменути архиепископ србски код Нашег Величанства у пристојној молбеници најпонизније моли, да би МИ, за боље одушевљење његове службе, њиова пређашња права милостиво одржати, достојанство архиепископа и његово уважење (ауторитет), да може постављати епископе својега обреда, потврдити, шаље епископима од свакога сметања слободну управу пастирскога званија допустити, најпосле целоме народу слободно свуда исповедање његовога обреда и уобичајено од десетка ослобођење наново допустити, и у овоме обзиру у Нашу краљевску заштиту и обрану милостиво их примити благоизволели.

Којих понизна молбеница кад Нам је најпонизније предложена била, и кад смо у милостиво расуђење узели реченога народа србскога верне услуге, против обштега хришћанству непријатеља племенито принесене и обилном проливеном крвљу засведочене, и постојану њину приврженост и убудуће милостиво Нам обећавајући (до Нашег милостивог расположења и наредбе, коју ћемо по околностима временом издати), милостиво смо закључили: да и споменутоме архиепископу старо достојанство и власт епископе својега обреда постављати (будући му ово по праву и обичају истога његовога обреда припада) неповређена остане, и епископи, које је он поставио, и имено частни: Исаија Ђаковић, темишварски, јенопољски и архимандрит манастира Крушедола; Стефан Метохијац, горњокарловачки и зрињопољски; Јефтимије Дробњак, сегедински; Јефтимије Поповић, будимски и столнобеоградски; Јефтимије Тетовац, мохачки и сигетски; Спиридон Штибица, вршачки; и Јефрем Бањанин, великовардарски и јегарски (то јест, које Ми, силом овога писма налазимо да се могу примити и трпети), по одређеним им окружијама, - у којима се то јест, по вољи Нашега предворног војеног савета, населилио и сместило у довољном броју породица народа рацког или србског, који је, као што је споменуто, из јарма турскога сужанства у Нашу приврженост примљен, - да могу своја духовна званија без препрека оправљати, кривице исправљати и за кривице казнити, штоле и приходе црквене који им по обреду и старом обичају припадају примати, и своју дужност (али без икакве погубе Наши прелата и римокатоличке цркве) одправљати; најпосле и сав народ, који по Нашим градовима , варошима, границама и пределима то јест у местима, која су му преко комисије поменутог Нашег предворног војеног савета уступљена, ма где станује, без икаквога страха, опасности, и штете у телу и имању, и да може уживати пређашњу и још у старо доба, по гласу трећег члана, петога декрета краља Матије, и последњега чланка, другога декрета краља Владислава њима допуштену слободу од десетка, који десетак нека сам народ обећа и употребљава на препитавање и приход епископа свога обреда, и да им се никакве препоне не чине од стране Наши прелата и коморски званичника. За то, да би они у уживању предизложени слобода и ослобођења безбедније обстати, и да Нас дарованим благодејанијама бољма се усрећити, а чрез то у мрзост и раздражености, који против отоманског тиранства имају, већма се утврдити, и нама припадајући привржености и похвалну вољу служења племенито и постојано оджавати могли, нашли смо нужно, да њи све скупа, тј. архиепископа, епископе и србске народе, у новије доба из турскога сужанства отете, са свом породицом и добрима, и са свима стварима и свом сермијом њиховом у Нашу краљевску обрану и особиту заштиту и покровитељство примимо, шта више да их и вашој заштити, обрани и особитом покровитељству поверимо. Због тога верностима вашима, којима горе, свима скупа и сваком појединце овим писмом тврдо налажемо, благонаклоно препоручујемо и заповедамо, да ма када и колико год пута од предпоменутог архиепископа и њему потчињени епископа, о горе наведеном чему, сви скупа и појединце умољени будете, њи против свију незаконити и насилни нападача, узнемиритеља и оштетитеља, док ствари онако, као што је горе казано, стајале буду, заштичавати, покровитељствовати и бранити, и у горереченим допуштењима и концесијама Нашим чувати и одржавати сваким начином будете дужни и обавезни; уступајући вам потпуно и дајући у овом обзиру Нашу краљевску важност, што иште и право и правда: друкчије да не поступате. Ово кад се прочита, да се има показатељу вратити. Дано у нашем граду Бечу у Аустрији, дана 4 месеца марта, године господње 1695. нашега краљевања, римскога 37, угарскога и остали 40, а чешкога 39. Леополд /М.П./ Блазије Јаклин, епископ њитрански. Павле Медњански.

Патријарх Арсеније је и после Сеобе имао контакте са Русијом. С пролећа 1696. у Беч је допутовао руски посланик Коста Никитић Нефимонов у дипломатску мисију закључења трогодишњег савеза са Аустријом и Венецијом, против Турака. Патријарх Арсеније је одмах ступио у везу са послаником Нефимоновом и затражио помоћ и заштиту. Нефимонов је педантно водио своје записнике о свим својим разговорима у Бечу, о којима је слао цару извештаје у Москву, па је забележио и своје разговоре са патријархом Арсенијем.

Посланик Нефимовов је под датумом 10. мај 1696. записао, да га је посетио патријарх Арсеније, који је говорио о сукобу са католицима, о унији и многом другим проблемима који су мучили Србе у царевини. Патријарх му је споменуо и писма која је послао У москву по архимандриту Исаији. У разговору му је патријарх Арсеније најавио да ће послати у Москву једног митрополита или епископа, да проблеме српског народа изложи руском цару. Споменуо је посету патријарха Гаврила који је био у Москви пре 35 година када су велико господари дали даровну повељу (жаловану грамату) која је приликом разарања његове епархије изгорела, а нових слања није било. Говорио му је о свом постављењу пре 25 година и о томе како српске патријархе бирају њихови подвласни митрополити, а не свети васељенски патријарси и о тиме имају код себе стара правила. Са осталим извештајем и ова изјава патријарха Арсенија послата је у Москву још истог дана 10. маја 1696. поштом преко Варшаве. Непуних месец дана касније патријарх Арсеније је 6. јуна 1696. упутио руском цару Петру Великом писмо у коме моли утицај да се грофа Ђорђа Бранковића ослободи.

Боље је, вели, православнима живети под Турцима, јер ма да су давали порезу, опет насиља и гоњења у вери није било и имали су сваку слободу.'' Нефимонов даље извештава цара како је патријарх Арсеније изјавио, да ће послати у Москву руском цару, као своје изасланике митрополита Стефана београског и архимандрита Софронија, да и усмено цара о свему известе и како је 31. маја 1696. године, на дан светих Тројице код њега служио службу патријарх Арсеније и за царево здравље бога молиои много других прилика код њега бивао и о свима новостима и начину живота казивао и великог господара дела помагао. Зато му је посланик дао у самурима, сукну, књигама и новцима свега педесет рубаља.

Одговор од руског двора није стигао. Ситуација српског народа и његовог патријарха је међутим сваким даном све очајнија и Арсеније упућује своју најављену делегацију, митрополита Стефана Метохијца, пакрачког архимандрита Софронија, паторицу стараца и тројуцу слугу у Русију. Они крећу око 8. октобра и стижу у Кијев 20. новембра јер су највероватније путовали пешке. 

Они су у Кијеву рекли да је пре њиховог преласка, код Београда била велика битка, у којој је изгинуло 7 000 аустријанаца, а 20 000 Турака је пало у ропство заједно са пашом, као и да су успут видели велике немире и побуне у Пољској. У Кијеву они су добили пратиоца мајора Бориса Анучина. Стигли су у Москву 26. децембра и код цара предали: 

патријархову повељу патријархову од 7. октобра 1696. године упућену цару Петру Алексијевићу и препис Привилегије, која је дата патријарху из царске канцеларије, у којој се гарантује слобода православних и заштита од насилног унијаћења ( то јест Привилегија цара Леополда од 21. августа 1690. године)

Руси су пружили само моралну подршку и послали патријарху Арсенију помоћ у новцу, у самурима (150 рубаља), црквеним и сребрним позлаћеним сасудима, јеванђељу, књигама и одеждама итд. Тако ова мисија није испунила свој циљ.

У Беч су 1698. године из Русије на преговоре са Аустријом стигле три велике личности: генерал адмирал Франц Јаковељевић Мефарт, бољарин Тодор Алексијевић Головин и секретар саветски Прокопије Богдановић Возњицин. Њима су у одвојене посете 7. јула 1698. године дошли патријарх Арсеније, да моли за посредовање за опште црквено народне-ствари, и гроф Ђорђе Бранковић, да моли интервенцију за ослобођење.

У Бечу се најдуже задржао Возњицин, који је био делегиран да потпише мировни уговор у Карловцима 1699. Патријарх Арсеније је са Возњицином био у тесној вези. Возњицин је  показивао велико интересовање за српску ствар. Све се ипак завршило на празним обећањима. Патријарх се много пута обраћао Возњицину за помоћ и интервенцију и то: 14. августа 1698. где је молио да му се изда пасош да путује у Москву, затим 5. октобра 1698. из Сечуја и 18. децембра из Сентандреје, по митрополиту Стефану Метохијцу у којима моли посланика за заступништво, јер је сада најпогодније време за помоћ њему и српском народу. И трећу молбу по протосинђелу Атанасију, који је сажето изнео шта се моли: најпре се моли интервенција да се све до сада царске привилегије дословце извршавају, да патријарх слободно уређује своју цркву, без сметње римске цркве, као једини старешина свих славено-сербских мирјана и клирика, и затим, да се издејствује да патријарх Арсеније, коме је аустријски цар обећао да ће се вратити у своју отаџбину чим она буде ослобођена од Турака, па пошто се то није десило, да патријарх над тамошњим народом својим влада и управља, у сврху чега се изражава нада у заштиту и помоћ цара Московског, те се још моли интервенција код аустријског цара, да се Србима додели земља за обрађивање. Својим писмом од 1. марта 1699., протосинђел Атанасије извештава посланика, како је патријарх у беди и невољи и како је кнез влашки послао 2 000 крупица соли, те се моли посланик да издејствује ослобађање царине на ову со, што је посланик и учинио. Такође је важно и писмо Арсенија Возњицину у коме га моли да пише тумачу турског посланика на Карловачком конгресу мира, грку Александру Маврокордату, да му Турци дају хатишериф да се може вратити на патријаршијски престо у Пећ, те да се Карловачким миром спасу Срби у Турској од силних намета и дација. Возњицин је успео да донесе 8. тачаку мировног уговора, која гласи: ''Црквама Божијим и манастирима грчке вере, ма где они у владавини султановој били, као и разним народностима: Грцима, Србима, Бугарима, Словацима и свима другима који су те вере, да се да потпуна слобода и самоуправљање (вољност) и да буду без икаквих оптерећења и излишних дација, а новонаметнути данци да се скину с њих и убудуће да не буду у томе принуђавани.'' Возњицин је 24. фебруара 1699. године прво усмено, а затим писмено упознао у Бечу вицеканцелара грофа Кауница о српским захтевима: ''Још у име његовог царског величанства молим о српском патријарху и народу њиховом, о коршћењу самоуправом, о месту и вери, о деспоту Ђорђу Бранковићу да буде ослобођен и отпуштен и да би им привилегије биле утврђене. Ова је молба о њима ради вере, а не ради другог чега, јер и царско величанство у својој држави, по молби цесарског величанства, чини римској цркви све по вољи.'' Већ 2. марта Кауниц је одговорио Возњицину, да Срби и српски патријарх уживају слободе, али и да би руски цар требао такву самоуправу и безбедност да да римокатолицима који живе у Москви. У погледу ослобођења Бранковића, Кауниц каже, да ће цар наредити да се поднесе писмени реферат о тој целој ствари, па ће цар, када се на делу увери, донети одговарајућу одлуку, а да је цар увек спреман, да жеље руског цара испуни.

Српски игуман Григорије је као одличан зналац грчког језика био изабран од стране патријарха Арсенија, да помогне Возњицину у његовим тајним преговорима са Турском, преко грка Маврокодата. Резултат преговора је био закључење двогодишњег мира, на миовном Конгресу у Карловцима, а затим тридесетогодишњег мира на преговорима у Цариграду. После успешно извршене мисије игуман Григорије је отпутовао за Кијев и Москву, где је дошао да тражи награду за успешно обављени посао у корист руског двора. За време преговора је игуман стално био праћен од стране аустријских шпијуна, пошто ни Аустрији, а ни другим европским државама, учесницима на мировној конференцији у Карловцима, није одговарало да Русија закључи мира са Турском. Због великих заслуга, Григорије је у Русији био богато награђен великим прилозима и поклонима, у новцу и натури, а његовом арханђелском манастиру дата је повеља, на основу које се његовом манастиру има давати сваке седме године милостиња.

У међувремену Срби у Аустрији су се и даље патили и страдали.

Руски историчар Сергеј Сомојев, објавио је писмо команданта Титела Пантелејмона Божића, бољару Головину, у коме он моли руског цара да прими Србе, који пате од великих неправди у аустријској царевини, за своје поданике и под своју заштиту. Писмо је написано 25. новембра 1704. у време ужасног насиља над Србима у Ракоцијевом устанку.

1705. године избија велика криза и сукоб између патријарха и унијата у Печују, поводом чега је он сазвао Сабор у Сентандреји. Сабор је цар забранио, а патријарху је забранио употребу назива патријарха, и забранио је његово дописивање са Турском. Патријарх Арсеније се 25. октобра 1705. године жалио руском цару, преко епископа печујског Јефрема, којег је језуита Карло Хевенеши опзужио цару Јосифу, да је отишао у Русију и ако би се случајно вратио, да му се не дозволи повратак у Печуј.

Патријарх Арсеније III обратио се 29. октобра 1705. руском цару Петру I преко руског великана Головина и описујући страдања свога народа и православне вере у Аустрији, замолио његово заступнишво и интервенцију.

Говорећи о Сеоби Срба из Угарске у Русију и наводећи иницијативе у овом погледу, тителског капетана Пантелије Божића и официра Богдана Попвића, који је у име Срба из Арада и Сегедина молио цара руског Петра I да прими Србе у своју војску за рат против Турске, Јован Скерлић каже: ''1717. било је српских војних насеобина на северном Донцу; 1727. дошао је приличан број насељеника у Украјну. Но главна сеоба српска била је 1751., 1752. и 1753. године. Под пуковницима Иваном Хорватом, Јованом Шевићем, Рајком Прерадовићем и Текелијом, птишло је до 100 000 Срба у јужну Русију. И ту, на обалама Дњепра основали су ''Нову Србију'' и ''Славено-Сербију'', војничку крајину по угледу на границу у јужној Угарској, као неки бедем против кримских Татара. Тај пројекат за сеобу био је тако велики, да је царица Марија Терезија 1752. године морала издати нарочиту и врло строгу наредбу против исељавања, претећи смрћу на вешалима свакоме ко би људе мамио на сеобу или ко би без дозволе примао војно или грађанску службу у туђој земљи.''

После закљученог савеза између Русије, Аустрије и Млетачке Републике 1697. године руски цар Петар Велики посетио је Беч од 28. јуна 29. јула 1698. године. Он је дочекан са највећим почастима и жељом да га придобију за Унију. Патријарх Арсеније се такође налазио у Бечу и приликом посете Петра Великог замолио је руског посланика да цар Петар Велики интервенише на аустријском двору да се испуњавају Привилегије. Мало је вероватно да је овај то учинио, нити је примио патријарха, јер је стално био окружен језуитима. Посетио је катедралу језуита где га је поздравио Леополдов исповедник језуита Вомер, затим језуитску исповедаоницу на којој је чинодејствовао кардинал Колонић. Тога дана добио је обавештење о православнима и Србима. Каква су то била обавештења, с обзиром на то ко их је пружао, није тешко погодити.

Кардинал Колонић, државни министар и први саветник цара Леополда, рођен у Коморану 26. октобра 1631. године пореклом је из Далмаације, и насељен је између Коморана и Беча (Градишћански Хрват). У својој 36. години (1667.) постао је бискуп у Њитри, 1670. у Винернојштату. 1672. постао је председник Мађарске дворске канцеларије, 1673. истакао се у одбрани Беча, организовањем снабдевања храном становништва у Бечу. 1685. постаје бискуп у Ђуру, 1691. надбискуп католички и кардинал, 1692. године државни министар и председник дворске коморе, а 1695. примас Мађарске. Био је верски фанатик који је много протестаната отерао на робију. Највећи ''стручњак'' за питање Срба и њихов највећи непријатељ. Умро је у Бечу 1707. године.

Унија се најбрже ширила на територији Хрватске, Славоније, Срема и Барање, или између Дунава и Драве. После повлачења Турака у ове крајеве су дошли католички мисионари који су имали подршку аустријских пограничних власти и угарских жупанијских власти.

И пре сеобе Срби су привођени у унију са католичком црквом. Сремски викар београдског митрополита, Лонгин Рајић, 1688. је прешао у унију. Игумани манастира Ораховице и Грабовца су дали изјаву да ће и они то учинити. 18.јанура 1690., 15 000 барањских Срба је свечано прешло у унију. Свечаност је одржана у језуитској цркви у Печују. Срби су се обавезали да признају: да је папа једини непогрешиви поглавар целе цркве Христове, да Дух свети исходи од Оца и Сина и да на другоме свету постоји пургаторијум-чистилиште. Чим је патријарх Арсеније сазнао за ширење уније у овим крајевима, он је одмах пожурио да упозна народ са Привилегијом, која гарантује Србима слободно исповедање православне вере. Прво је отишао у манстир Морчу, где су већ били унијатски свештеници, које је тамо поставила државна власт, а затим у Лепавину, о Божићу 1692. Патријарх се није бојао претњи власти и кардинала Колонића, ни унијатског епископа Исаије Поповића, који је обавештавао Загребачког бискупа и надлежне државне власти о акцији патријарха Арсенија. Народ је свугде примао патријарха са великом чашћу и поштовањем и обасипао га поклонима, много крупне и ситне стоке и 10 000 форината. Са тим поклонима се вратио у Сентандреју. Почетком јуна 1693. су Срби око Морче и Липовичана одржали збор и поручили епископу Исаији Поповићу, да се остави Загребачког бискупа, јер се може десити да једног дана изгину и он и калуђери. Исаија је о томе известио Загребачког бискупа и војног заповедника. Они су му саветовали, да моли од патријарха благослов да може служити и вршити дужност (ово је урађено из тактичких разлога).

Пошто су слабо познавали тадашњи састав и уређење Хабсбуршке монархије, патријарх, епископи и народне старешине мислили су, да је главно споразумети се са царем, док су угарско-хрватско племство, католички клер и жупанијске власти испустили из вида. Они ће брзо увидети своју грешку и из сопственог искуства схватити колико је тежак положај православних Срба у Хрватско-славонској војној граници. Када је после победе над Турцима код Хершања 12. августа 1687. Барања била очишћена од Турака, почет је рад на превођењу Срба у крило католичке цркве. По извештају језуите Пренталера, број тада покатоличених Срба износио је 15 000 душа. Заузимањем другог језуите, Фрање Раваса, извршен је 18. јануара 1690. у Печују свечан прелаз извесног броја Срба на католицизам. Тог дана, у присуству царског комесара, барона Тулија Миља од Прумберга, у Печују у цркви језуита, Јован Рајић, игуман манастира Ораховице у Горњој Славонији и Јефтимије Нагомировић, игуман манастира Грабовца, као и неколико свештеника и угледних Срба из Стоног Београда, Шимонторње, Сигета, Мохача итд. изјавили су да ће испунити оно што је у новембру 1689. обећано барону Прумбергу. Игуман Јован Рајић изјавио је у име свих Срба у Славонији и Срему, да прихватају унију са Римом... Тако је овај свечани чин изведен у име свих Срба у Барањи. Срби на то нису давали свој пристанак. Овај прелаз био је више формалан и језуита Равас није био тиме задовољан. Католицизам, писао је он кардиналу Колонићу, може се учврстити само  ако се Срби прво путем уније приведу католичкој вери. Корист од овако силом спроведене уније могао се надати једино игуман Јован Рајић. 30. јануара 1690. године барон Тулије Миљо од Плумберга молио је цара, да игуману Јовану Рајићу и његовом брату Лонгину Рајићу да титулу бискупа. Ратни савет је прихватио овај предлог априла 1690. и цар је 15. априла исте годне наредио Угарској дворској канцеларији да изради бискупски патент за Јована, као награду за спроведени посао у Печују.

Уније није био поштеђен ни Срем. У Срему је био унијатски владика Лонгин Рајић, сремски викар београдског митрополита. Он је унију примио још 1688. године, тј. још је његов брат Јован Рајић од цара био именован за унијатског епископа због његових заслуга око спроведене уније у  Печују. У Срему је српски живаљ био веома јак, па је кардинал Колонић са сремским католичким бискупом Фрањо Јани нарочиту пажњу  обратио Срему и настојао да поунијати цео Срем. Када је Лонгин Рајић умро, на Колонићев предлог цар је одмах именовао за новог унијатског сремског епископа 31. марта 1691. Петронија Љубибратића, архимандрита и генералног викара београдко-сремске митрополије, са седиштем у манастиру светог Николе у Хопову. Патријарх Арсеније је не обазирући се на ово царско именовање повео енергичну акцију против Љубибратића. За епископа у Срему је поставио Стевана Метохијца који је потиснуо Љубибратића и истерао га из Хопова. Љубибратић је прешао у Осијек, под заштиту главне војне команде у Осијеку.

Унија је полако захватала и средњу и северну Далмацију, затим Лику и Крбаву. Далмација је била под јуриздикцијом пећке патријаршије и под управом дабробосанског митрополита. После одласка Арсенија, фрањевци су тамо пошели да шире унију, а поред тога, цариградки патријарх покушао је да све православне крајеве у Далмацији подвргне под своју власт преко млетачко-далматинског архиепископа Мелентија Типалдија. Мелентије је посветио за далматинског епископа јеромонаха манастира Крке Никодима Бусовића. Патријарх  је написао протестно писмо игуману манастира Крке кир Јосифу 8. марта 1693. и оштро је замерио Бусовићу што је пристао да га хиротонише млетачко-далматински архиепископ Мелентије. Када се касније уверио, да Никодим Бусовић није подлегао унијатама и унијаћењу, он га је признао 1696. за епископа целе Далмације под његовом јуриздикцијом. Да би целу ситуацију разбистрио патријарх Арсеније је послао епископа Исаију Ђаковића да обиђе Србију, Херцеговину, а нарочито Далмацију, пошто је претходно од цара издејствовао путни лист за себе и Исаију 5. марта 1692. да могу слободно вршити канонске посете својих верника где год ових има.

Када је био у Славонији, патријарх Арсеније је имао у плану да и сам оде у Далмацију. То се види из његовог писма игуману манастира Крке кир Јосифу, али због велике зиме, поста и важних послова он се задржао у Лепавини пуна два месеца. Патријарх Арсеније је настојао да по сваку цену одстрани из Морче унијатског епископа Исаију Поповића, што је и успео као што смо и раније видели. Овом патријарховом акцијом српски народ у Војној граници добио је нове снаге за отпор против католичког клера. Марчански унијатски владика Исаија Поповић јадао се Загребачком бискупу Микулићу да му граничари прете смрћу ако не напусти Загреб и Загребачког бискупа. Срби су се били тако узнемирили и узбунили, да је подзаповедник вараждинског генералитета барон Макар, саветовао владици Исаији Поповићу, 7. јуна 1693., да затражи посредовање патријарха Арсенија, јер се народ много усталасао да су претили немири. Из Лепавине патријарх Арсеније је 2. јануара 1693. године упутио писма загребачком бискупу Микулићу, у коме каже да је у те крајеве дошао ''да уреди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчкога обреда и потчини их законитој духовној власти''.

Ову посету патријарха Арсенија православној пастви у Хрватској, оштро је критиковао кардинал Колонић, у своме писму цару Леополду, у коме је био позван од цара да изнесе своје мишљење поводом Арсенијеве молбе да цар призна новоименоване епископе и црквено-административно уређење у Угарској. Он оспорава право патријарху Арсенију вршење канонских посета по дијецезама читаве Угарске и Хрватске, већ и сматра да се оне морају ограничити на област Сентандреје где му је одређено седиште.

И у Лици и Крбави ситуација је била врло тешка. Ови крајеви припадали су под канонску јурисдикцију дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића, који се, због приступања уз аустријанце морао још 1688. склонити од турске освете у северну Далмацију. Одатле је управљао верским пословима у Лици и Крбави. Када је новоосвојена Лика с Крбавом 3. марта 1691. подпала под јуриздикцију сењске бискупије сењски бискуп Севастијан Главинић почео је да спроводи унију међу Србима. Када је митрополит Атанасије појурио у Лику да спасава своје духовно стадо, на захтев бискупа Главинића, он је био од тамошњих власти протеран, као што је протеран и из Баније и Славоније од стране загребачког бискупа када је тамо пошао.

Но да се вратимо поново на Петринија Љубибратића. Колико је он остао у Осијеку и када је био и код кога је посвећен за унијатског пакрачко-сремског епископа не зна се тачно, али он ступа поново на позорницу после закључења Карловачког мира 1699. Тада је поведена оштра кампања против православља и Срба, јер је било јасно да се они више неће вратити у своју стару постојбину. Петроније Љубибратић се настанио у Пакрацу где је купио једну кућу, земљу и виноград и саградио поред ње црквицу. Патријарх Арсеније повео је оштру борбу и кампању против Петронија Љубибратића, сазвао је неколико народних зборова у манастиру Ораховица и Каменском 1700. године, на којима је народ позван да не призна Љубибратћа и унију. На ову акцију патријарха реаговао је цар и под утицајем језуита 12. јануара 1700. године упутио је један распис католичким бискупима бихарске и великовардарске дијецезе. У њему се каже, да се у новоослобођеним крајевима неће више трпети никаква друга вера сем католичке, да патријарх Арсеније мора да се повуче у Сент Андреју и да он и његови заменици не могу вршити канонске посете по другим дијецезама, нити да смеју узимати дажбине, а Срби могу остати при својим верским обредима, могу се обратити своме архиепископу, али иначе зависносе од римокатоличких бискупа. Цар је, по наговору језуита ишао даље у очигледном нарушавању и укидању датих Привилегија. Да би оправдао своје противзаконите поступке, цар Леополд I је 1. марта 1703. субделегованој комисији у Будиму наредио да забрани патријарху Арсенију III бесправно ношење патријаршке титуле, коју је ''самовољно узео и начинио себе врховним поглаваром грчке, влашке и расцијанске нације по читавој Угарској, Хрватској, Далмацији, Ердељу и пограничним крајевима''. Зато што је под видом духовне јуриздикције у преписци са Цариградом и Турцима, што намерава да сазове генерални синод-Сабор за месец мај у Сент Андреји на коме траба да се окупе представници и из Аустрије и из Турске, да се одреди висина дажбинакоје ће се убирати, да се изабере његов наследник у случају његове смрти, чији избор треба да потврди Цариград, а не аустријски цар итд. цар наређује поменутој комисији, да строго упозори патријарха Арсенија да цар неће признати закључак тог синода, нити избор његовог наследника, нити учествовање на њему турских поданика.

Патријарх Арсеније је у току 1703. године упутио цару Леополду писмо, у коме се жали, што се не испуњавају и укидају дате повластице, што му се оспорава патријаршијска титула и слободно вршење духовних функција и што му се подмећу многе ствари без основа. Међутим међународна политичка и војна ситуација се окренула против Аустрије и мађарски великаш Фрања II Ракоци је почетком јесени 1703. подигао устанак незадовољних Мађара против аустријског двора и аустријске државе. У оваквој ситуацији, желећи да Србе придобије на своју страну а против Ракоција, који је то исто желео, цар Леополд I упутио је 22. новембра 1703. године преко Угарске дворске канцеларије патријарху писмо, у коме му обећава извршење свих раније датих обећања и повалстица које нису биле извршене, због немирних и несигурних времена и апелује на патријарха, да се својим ауторитетом заложи да цела расцка нација остане верна цару и да дигне своје оружје против бунтовника, а он ће то наградити. Патријарх је и поред лошег искуства са царевим обећањима, остао са својим народом уз цара, а против Ракоција, јер није могао да поверује у Ракоцијеву победу, иако је иза њега стајао француски краљ Луј XIV.

Користећи ситуацију патријарх Арсеније је затражио од Ратног већа путни лист и дозволу да отпутује у Славонију, да би тамо радио на угушивању уније. Како је издавање ишло врло споро, он је онда замолио да иде на лечење у Баден, па када је добио путни лист преко Граца је хитно отпутовао у Пакрац, где је 20. новембра 1703. умро пакрачки унијатски епископ Петроније Љубибратић. Петроније Љубибратић се пред смрт покајао, напустио унију и оставио велики део свога имања патријарху Арсенију. Он је сахрањен у гробљанској цркви у Пакрацу, која је била првобитно брвнара, па је касније замењена зиданом црквом, која и данас постоји. Чињеница да грб Петронија Љубибратића и сада стоји нетакнут у паравославној гробљанској цркви у Пакрацу, где се сахрањују пакрачки епископи, доказује и потврђује да се отргнуо од уније.

По плану кардинала Колонића, Петронија је требало да наследи његов рођак Јанићије, али како се Колонић разочарао и у Петронија и у овога, није га хтео посветити за унијатског епископа за Славонију у Пакрацу. Јанићије је продао део свог имања Арсенију, који га је упутио у Русију, где је провео од 1705. до 1720. године, у руском манастиру у Москви. Пошто је тако отклонио опасност од уније у Славонији, патријарх је на Спасовдан 1705. године посветио за славонског епископа Софронија Подгоричанина, ударивши тако темељ пакрачком владичанству.

Патријарх се последњи пут обраћа двору 16. јуна 1706. године у виду дугачке представке коју је патријарх Арсеније поднео цару Јосифу I. Она садржи осамнаест тачака у којима патрујарх Арсеније излаже цару историјат Сеобе и доласка у Угарску, добијање Привилегија од цара Леополда I, као и садржај Привилегија, а затим још 24, односно 25 тачака, у којима патријарх излаже питање повреда Привилегија и конкретно наводи исте, молећи цара да има у виду српске заслуге и проливену крв за царски двор и државу и да све до сада издате Привилегије потврди и нареди, да извршавају без поговора.

У уводу, патријарх Арсеније подсећа на Леополдов Манифест од 6. априла 1690. године, коме су се он и Срби одазвали и са 40 000 породица испред турака прешли у крајеве Угарске краљевине, оставивши своју прастару постојбину и добивши од цара Леополда I Привилегије, чија се потврда сада тражи од цара.

Кардинал Колонић, на ова патријархова излагања одговара, да је цар Леополд још две године пре свога Манифеста од 6. априла 1690., позвао народе из Арсенијеве старе постојбине, те да су се они одазвали и неколико хиљада породица се доселило, а Арсеније је само следио њихов пример. Што се тиче захтева патријарха да им се потврде Привилегије, које им гарантују слободу њиховог православног вероисповедања, Колонић упозорава цара, да Привилегије Срби погрешно тумаче, јер се никако не може дозволити, да они остану у ''шизматичкој'' вери, и треба настојати да се пресељени народ покаточочи. Колонић предлаже да Срби поднесу своје добијене Привилегије у оригиналу, да се комисијски прегледају, а тачке које се односе на верске ствари и које нису јасно формулисане цар слободно може и да не потврди, или да их ограничи.

У појединачним тачкама патријарх за себе и Србе тражи:

1.   Гаранцију слободног православног вероисповедања и употребу старог календара.

2.   Заштиту од узмнемиравања од стране црквене и световне власти.

3.   Слободу избора Архиепископа, кога ће бирати црквени и световни сталеж.

4.   Право патријарха да слободно може располагати свим православним црквама грчкога обреда.

5.   Право патријарха да слободно може посвећивати епископе, свештенике, постављати калуђере по манастирима и подизати према потреби цркве и манастире.

6.   Да патријарх стоји на челу свих цркава и манастира.

7.   Гаранција патријарховог права и ауторитета, управљања и руковођења црквама и својим народом у Грчкој, Рашкој, Бугарској, Далмацији, Јенопољу, Херцеговини, Угарској и Хрватској, Мизији и Илирији и свугде где Срби живе.

>8.   Слобода делатности свих црквених сталежа, архиепископа, и калуђера и да их нико не сме у дужности ометати.

9.   Ослобођење давања десетка, квартира војсци и других давања.

10.    Заштита свештеничког сталежа од световних власти и да их нико не може, осим цара, затворити.

11.    Право архиепископа да по канонском праву кажњава и суди свештеницима који се огреше и начине преступе.

12.    Да им се оставе у поседу све цркве, манастири и њихова добра, као и добра Архиепископа и епископа која су им пређашњи владари давали, или потврдили.

13.    Да им се поврате цркве, што су од Турака освојене, јер су Турци пре те цркве од њих отели.

14.    Да се гарантује Архиепископу и епископима потпуна слобода канонских посета својим верницима и да их световне и црквене власти у овоме не смеју ометати.

15.    Да се учине сви напори да се непријатељи истерају из њихове старе постојбине, како би се могли вратити натраг на своја огњисшта.

16.    Да Срби остану и даље под својим месним управама и да слободно уживају своје привилегије.

17.    Да сва заоставштина лица која умру без наследника прелазе у руке црквама, манастирима и Архиепископу, а овај када умре или епископ, његово имање прелази у руке архиепископа.

18.    Да сви Срби и у духовном и у световним стварима зависе од свога ахриепископа.

Готово на свих 18 тачака, у својој информацији цару, кардинал Колонић је дао своје опште примедбе, а за многе захтевао, да се потпуно укину. Тако по трећој тачци патријархових захтева, Колонић предлаже цару да се укине право избора архиепископа, од стране црквено-народног Сабора. То право треба да узме цар и он нека именује новог архиепископа, као што је био случај у Турској, док су Срби тамо били. По тачци 5, Колонић се заузима, да се заштите цркве и свештеници који су примили унију и да се патријарху оспори било какво право над њима и да се не дају увек дозволе за подизање нових цркава, већ само у изузетним случајевима. По тачци 18, Колонић се нарочито устремио на световну власт патријархову, јер ни католички бискупи немају световну власт над својим верницима, те стога Срби, као и католици треба да у световним стварима зависе од световних поглавара и надлежних магистрата. У многим тачкама патријархових захтева, кардинал Колонић овога пута био доста попустљив, али треба узети у обзир нов курс политике аустријског двора према Србима у том времену Ракоцијеве побуне, у којој су Срби остали верни двору и цару.

Наводећи на крају овога дела своје претпоставке, жртве које је поднео српски народ у борби против Турака на страни цара и указујући како те српске заслуге нису довољно цењене, већ напротив, дате Привилегије и права стално ограничавана и гажена, патријарх Арсеније моли цара, да све тачке његове представке, без икаквих клаузула усвоји и потврди, а надлежним органима световне власти на терену нареди, поштују издате Привилегије, не само у Угарској, већ и у Хрватској и у Приморју, Лици и Крбави, Малој Влашкој и Славонији, да се укину сви декрети који ограничавају његову власт као архиепископа и световног вође свога народа, да му се врати наслов патријарха и да исти остане и његовим наследницима и да се дозволи њему и епископима слободно купљење десетка по свим крајевима где српски народ живи. На ово је оштро реаговао Колонић. Он каже: ''Ове овако изричито противне католичкој вери привилегије, могу само шизматицима од користи бити, да би се српски или илирски народ тиме само теже сјединио са својом матером светом римском црквом. Изнето треба имати на уму, да такве привилегије није никада тражио сав народ Илирика римског, а сви они заједнички борили су се против непријатеља хришћанског имена и мађарских устаника. Шта више, ни сами Срби, чије заслуге патријарх истиче, не траже од његовог Величанства, новог цара, и његовог двора, ништа такова, што би било против цркве католичке, они траже само то, да приликом склапања мира са Мађарима, узму се и они у обзир, те да се подвалсте искључиво царском дому аустријском, како их не би после Мађари, као непријатељи њихови, како у црквеним, тако и у световним стварима, узнемиравали и прогањали. Нека тај патријарх писменим доказима покаже своје старе привилегије, по којим је тобоже добио право јуриздикције над поменутим покрајнама; но то он никако доказати неће моћи, те му се ни на који начин тај захтев не може уважити.''

У другом делу своје представке цару Јосифу I патријарх Арсеније тражи:

1.  Да се Срби више не називају погрдим именом, шизматици.

2.  Да патријарх може себи још за живота поставити наследника, кога народ и свештенство изабере и да је овај дужан да изврши све што патријарх тестаментом одреди.

3.  Свештеници који би прешли на унију, да се не могу користити никаквим привилегијама.

4.  Да се онемогуће они који пређу на унију да међу српским народом чине разне немире, што је до сада рађено, а што иде на штету општег добра и царске службе.

5.  Да патријарх поставља епископе, свештенике и остале црквене и световне званичнике, на основу добијених Привилегија и да се мора тражити потврда од цара.

6.  Да се гарантује потпуна слобода збора и договора као Архиепископа или епископа и да се нико не сме спречити ако би хтео да иде у Беч.

7.  Да се гарантује слобода подизања штампарија и школа, као и похађање римских универзитета.

8.  Да Срби уживају исте повластице као и њихови суседи, Немци и Мађари, и да их нико не сме ометати у вршењу њихових религиозних обреда и да слободно из своје средине бирају саветнике у општинско веће.

9.  Да слободно могу у градовима и селима подизати цркве и да их нико од световних и католичких црквених власти не може у овоме ометати.

10.    Да епископи и свештеници зависе једино од свог архиепископа, а никако од римљана, а ако архиепископ некога позове а овај не дође и не оправда свој недолазак, да се има казнити по канонском правилу. Исто тако да се обезбеди слободно празновање православних празника.

11.   Да свештеник слободно може од људи грчкога обреда (Срба, Русина и Влаха) свугде прикушљати десетак и остале приходе. 

12.   Да се епископ или свештеник, постављен од патријарха, има као такав признати и поштовати.

13.   Да се српски официри и војници у свему изједначе са немачким и нека уживају исте повластице.

14.   Да Срби племићи, именовани од цара, уживају сва уобичајена права и користе десетине од својих добара.

15.   Да се у местима где живи српски народ, не дозволи Турцима и Јеврејима да држе дућане и продавнице, изузев великих вашара.

16.   Да се не дозволи никоме страном да доноси на продају своје вино у српске крајеве, док Срби властито вино не продају.

17.   Да се Срби приликом склапања мировног уговора са Мађарима заштите против ових својих крвника.

Од 18. до 21. тачке су разноврсни захтеви, као: слобода и олакшице у дажбинама, које да се не повећавају; да се Срби ослободе работа личних или са колима, у противном да им се услуга плати; да Срби не дају јавно подвоз, у противном да им се плати; код сечења шуме да им се плаћа од једног хвата 45 потура; да српски војници не вуку лађе, већ да им се у име тога плати пристојба; ако царски војници причине штету да се иста надокнади, а царским изасланицима да Срби нису ништа дужни дати без признанице итд.

22. Да се већ једном изврши пресељење Срба у крајеве који су им царским декретима одређени.

23. Да Срби имају два своја стално плаћена представника у Угарској дворској канцеларији, који ће тамо заступати интересе свога народа, који је једини надлежан да их бира и разрешава дужности и да се без њихових знања и сагласности не могу доносити никакве одлуке које се тичу Срба, као и да се преписи Привилегија третирају као и оригинали.

24. Да се Арсенију у случају неке опасности дозволи да може слободно променити место своје резиденције, уз пристанак свога клира и народа и да се то место онда има сматрати као такво заувек и потврдити.

Изјављујући своју верност и оданост цару патријарх на крају моли, за себе лично, пошто су му одузети замци и имање у Сирачу и Сечују, где је он велике издатке уложио изда одштета за Сечуј, у износу од 2 000 форинта у готову, да му се одреди неко друго место за седиште у Срему или Славонији, а на име, заостале пензије у износу од 6 000 форината, да му се додели још неко друго место у Срему или Славонији и да му се да титула кнеза од Албаније, а његов грб да буде наследан у мушком и женском потомству његовог брата Ђорђа. 

На понеке од ових патријархових захтева Колонић је ставио своје примедбе, док је већину усвојио и цару препоручио. Колонић је предложио цару, да не удовољи захтеву из тачке 11. тј. да право прикупљања десетка имају само католички свештеници, јер је патријарх на име овога добио пензију од 3 000 форинта, док купљење десетка од Русина и Влаха не долази у обзир. По тачки 12. Колонић захтева од цара, да се после патријархове смрти укине пракса да патријарх поставља епископе и свештенике, а да се место патријарха више не попуњава. По тачки 22. Колонић упозорава цара, па каже: ''Бојати се, да тај народ сакупи се у једну целину, јер и овако расејан необуздане је ћуди и чуда чини, а шта би тек могао починити кад би се у поменуте крајеве преселио; сигурно је да га тада нико не би могао држати у послушности и њим владати, јер бунама никад краја не би било-тај њихов заједнички живот дао би им голему снагу... те је стога још најбоље да они остану са Мађарима, те како се међусобно врло мрзе пазиће један народ на рад другога, те неће допустити  да се изведу рђаве и опасне намере њихове... с друге стране опет кад би се сви они у поменуте крајеве преселили, тада би они у будућем рату с Турцима, пошто би Турци прво на њих морали навалити, силан отпор Турцима дати могли, те свакако спречити њихово продирање.'' По тачки 24. Колонић је рекао: ''Нарочито ми приметити да при томе треба пазити да патријарх и у томе нема какве скривене намере; а наиме: да му не буде то само лажни изговор, да се лакше увуче у права оних, који не спадају под његову јуриздикцију. Јер лако је могуће да уђе међу унијате који су признали римску цркву за своју главу, како би их опет на стари град (''vomitus'') навео, као што је то већ пре неколико година покушао чинити у Хрватској, а у епископији свидничкој.''

Веома је интересантна и Колонићева информација у погледу личних захтева патријарха Арсенија: ''А пошто се знаде, да је тај патријарх увек веран дому аустријском остао, те с разлога, што је он већ близу очајања, а међутим је код свог шизматичког народа у врло великом поштовању тако, да само једним мигом може сав тај народ, како на добро, тако и на зло покренути, то би врло нужно било, да му се што пре даде извесна одштета за претрпљена зла. Да би се пак даље патријарх, а и народ, задржао у верности дому аустријском, нека се што се тиче његове особе, брата му Ђорђа и све његове породице потпуно потврди; он нека се обаспе сваком чашћу и нека му се даде наслов саветника и еквивалент у имању за претрпљене штете. Ово се сада може учинити, без икакве штете по садање стање вере, а тако исто и без штете по опће, јавно и приватно добро, јер све ово што се сада лично патријарху чини, мора се после смрти његове опет државној благајни повратити.''

Када је цар добио Арсенијеву представку, пропраћену са Колонићевим примедбама, а водећи рачуна о политичкој и војној ситуацији у земљи и ван ње, осећајући још увек потребу за српском помоћи, нарочито у Ракоцијевом устанку који још није био савладан, он је позитивно оценио у целини ову Арсенијеву представку, удовољио молбама и донео своје царско решење о потврди свих досадашњих српских Привилегија 7. августа 1706. и решење да се хитно позову све надлежне цивилне, војне и црквене власти у царевини, да уважавају и респектују привилегован положај Срба и њихове повластице, које је патријараху достављено преко Угарске дворске канцеларије 29. септембра 1706. године. Царева одлука, као и све раније, ништа није конкретизовала. Обећава се потпуна заштита њихових виталних интереса, изричу претње свима онима који се убудуће усуде да крње и газе права српског народа.

Е. Пико коментаришући царску диплому од 7. августа 1706. године лепо каже: ''То беху навек обећања па обећања, наскоро заборављена. Јосиф се стално упуштао у опште изреке, добро пазећи, да не одговори на одређене захтеве митрополитове. У Бечу никако не миловаху Србаља, па Дворско ратно веће у онај мах, кад цар изношаше њихове услуге, тражаше начина, како да им одузме и ову заосталу самоуправу, па да их стави под јежовитску шибу.''

Патријарх Арсеније се новом молбом обратио Ратном савету почетком септембра 1706. године у којој је молио Ратни савет, да изда заштитну диплому преко Дворске канцеларије и Угарске дворске канцеларије на све повластице које су Срби добили од Леополда I због својих заслуга за цара и царевину. Молби је приложио декрет цара Леополда од 6. септембра 1691. године, који је био адресован на војничке власти, са обавештењем да су српски патријарх, епископи, свештенство и сав народ ослобођени давања државних терета. Ова патријархова молба је заведена у деловоднику Ратног савета 15. септембра 1706. године. Одговор на патријархову молбу још истог дана издао је у име Ратног савета сам цар, у виду заштитне дипломе. То је