Могући антички помени српског и хрватског националног имена

МОГУЋИ АНТИЧКИ ПОМЕНИ СРПСКОГ И ХРВАТСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИМЕНА

Мада су фактички од формирања савремених историографија Српске и Хрватске нације средином 19. века, формирани и њихови правци који су обрађивали историју ових народа током античког периода, у обе историографије су до данашњег времена остале на снази теорије о словенском пореклу Срба и Хрвата, и њиховом досељавању на Балканско Полуострво у првој половини 7. века наше ере. Тој тзв. Словенској теорији једне и друге историографије допринело је више фактора, од којих су најважнији Руски утицај на Србе од прве половине 18. века, тзв. илирско-јужнословенска идеја током 19. века у Хрватској, стварање заједничке државе 1918. године, комунистичка повезаност са СССР-ом од 1945. године и коначно у истом временском периоду политика тзв. братства и јединства у бившој комунистичкој СФРЈ.

У Српској историографији су се паралелно са владајућом словенском теоријом највише издиференцирале тзв. Српскословенска и Аутохтонистичка теорија, док су се у Хрватској историографији издиференцирале тзв. Алтајско-источњачка, Готско-германска и Иранска теорија. Поменуте тзв. алтернативне теорије су веома често биле подржаване и од извесног броја страних историчара, који су им тиме давали већу специфичну вредност.

У најкраћим цртама, српска Српскословенска теорија стоји на становишту да су сви Словени Срби, тј. да је некадашњи назив за све Словене био "Срби" чији су корени у Индији, а да су се током времена од тог великог народа издвојили постепено сви данашњи словенски и неки несловенски народи. По тој теорији, Срби су се населили на Балкан између 2000. и 1500. године пре Христа. Тиме српскословенска теорија стоји у тесној корелацији са другом алтернативном српском Аутохтонистичком теоријом, која стоји на становишту да су Словени (односно Срби) насељавали Балканско полуострво (и иначе много ширу област него данас) још од Неолита. При том се нпр. позивају на налаз Винчанског писма,[1] културу Лепенског Вира, један руски средњевековни извор (Нестор, дело Повесть временых лет, 12. век) и махом налазе помоћних историјских наука. По поменутој теорији, Срби су кроз историју били бележени под различитим именима (Пелазги, Етрусци, Сардани, Илири, Трачани, Венети, Трибали и др.). Стога, ове две теорије се могу у доброј мери посматрати као једна целина.[2]

Такође у најкраћим цртама, хрватска историографија је изнедрила алтернативну Алтајско-источњачку, Готско-германску и Иранску теорију о пореклу Хрвата. Алтајско-источњачка теорија се заснивала на повезаности имена првог Бугарског кана Кубрата са хрватским националним именом и са извесном именско-археолошком повезаношћу Хрвата и Авара.[3] Готско-германска теорија се искључиво позивала на два средњевековна извора (Барски родослов или Хроника попа Дукљанина, 12. век, и Тома Архиђакон, Historia Salonitanorum pontificum, 13. век), и била је доста популарна само током постојања тзв. НДХ (1941.-1945.). Данас су обе теорије готово у потпуности одбачене. Посебно је међутим значајна Иранска теорија, која је имала (и даље има) највише присталица, најдужу традицију, а у данашње време чак фактички истискује Словенску теорију и у самој службеној хрватској историографији.

Хрватска и српска алтернативна историографија се једино суштнски разликују по својим циљевима. Док је првој циљ пре свега доказивање различитости са српском нацијом, дотле друга покушава да путем оваквих теорија докаже српско историјско право на спорне територије. Управо је крај 20. века са својим далекосежним последицама, тј. распадом комунистичког система, убрзим крајем социјалистичке Југославије, наглим растом национализма (на жалост, и шовинизма), као и ратовима који су избили као последица насталог стања, узроковао релативно нагло оживљавање алтернативних теорија. У данашње време, бављење алтернативним теоријама постало је изузетно популарно и чак поприма извесне елементе еуфорије. Међутим, најтежа последица ове еуфорије је да присталице ових теорија у упорном тражењу нових доказа и сведочанстава, све више губе смисао за реалност, тако да у великој мери и несвесно деградирају и оне њихове научне и позитивне карактеристике.[4] Кад је реч о изворима везаним за историју "властите" нације, методи који се најчешће при том користе су истицање, позитивна мутација и нарочито прецењивање, док се у случају "непријатељске" нације једноставно користи прећуткивање.

Са друге стране, присталице алтернативних теорија су се (а и даље се) од стране службене историографије (па и политике) сматрају носиоцима екстремизма, национализма, шовинизма, иредентизма итд. Њихов рад се често неосновано јавно критиковао, исмевао и ниподоштавао, тако да се и данас они често посматрају од исте службене историографије и политике у најнегативнијем облику (нарочито кад је реч о алтернативним теоријама "непријатељске нације"). Словенска теорија и једне и друге историографије у раду са овим изворима углавном користи најненаучнији метод једноставног игнорисања, али се у задње време захваљујући наглом расту алтернативних теорија, почиње и са селективном употребом метода деградације.

И на крају, управо кад је реч о Српско-хрватском вековном спору, још једном је потребно истакнути да је велики сукоб Српске и Хрватске историографије такође подспешивао развој алтернативних теорија. Мада у овом тзв. прото-периоду српске и хрватске историје нема територија око којих се води спор, ове теорије се користе у циљу вођења спора око данашњих спорних територија, доказивања апсолутне раздвојености, супериорности, изражавања отворене нетрпељивости и уопште деградирања историје оне друге, "непријатељске нације".

Шта се убраја, а шта се не убраја у античке изворе ових помена?

У ове античке изворе убрајају се сви очувани (до 7. века наше ере) натписи исклесани у камену (или неком другом тврдом материјалу), текстови очувани на пергаменту (папирусу, кожи, кори, папиру или сличном материјалу) као и текстови очувани у преписима из каснијих временских периода. Обзиром на садржину текстова (или делова текстова), извори моги бити веома разнолики (уговори, пописи, споразуми, закони, легенде, хронологије, расправе, итд.).

У античке изворе не убрајају се тумачења, коментари, мишљења и сл, настали у каснијим временским периодима, а нарочито од краја 18. века, тј. од времена буђења националних свести, јер такви радови посебно обилују пристрасношћу, слободном тумачењу извора и иначе свим у првом делу студије наведеним методама обраде историјских извора.

У античке изворе не убрајају се линвистички, етнолошки, археолошки, антрополошки и савремени топономастички налази, теорије, поставке и закључци који су везани за српску, односно хрватску протоисторију. Они јесу веома значајни (надограђују се уз историјске изворе), али су предмет посебне расправе и обраде, а овде ће само бити повремено дотицани, у колико су у спрези са изворима.

Општа спољашња критика

Спољна критика обухвата критику самог извора (оригинала) и критику његове обраде. Будући да су оригинали извора углавном недоступни ширем читалачком аудиторијуму, као и већина смо принуђени да се користимо њиховим преписима и обрадама из новијег времена.

Најзначајније објективне мане извора би биле: чињеница да се ради искључиво о страним изворима,[5] и то изворима који су (углавном) настали на прилично великој географској удаљености од територија које су описиване у њима, а које су нама интересантне (тј. где се помиње могуће национално српско или хрватско име). Стога, постоји основана сумља о њиховој недоречености, непрецизности и површности; Велики број писаних извора је очуван у форми преписа из каснијих временских периода (рани, развијени средњи век и ренесанса), где је већ постојала вероватноћа да се оригнал несвесно мења, прилагођава, допуњује (кроз тзв. објективну интерполацију) или се преписује већ мутиран текст; Евидентна је чињеница да су иначе у античком периоду историјски извори релативно ретки, па није редак случај да један извор "покрива" период од неколико векова (или чак и више); и др.

Најзначајније субјективне мане извора би биле: Неприкривена и прикривена пристрасност на кулурном, верском и етничком плану (нпр. Грци су све не-Грке називали Варварима, па самим тим грчки извори према њима имају врло негативан став); Могућа појава свесне интерполације и мутације извора (настала из многобројних разлога тренутне статусне, материјалне, политичке или друге природе); и др.

Најзначајније врлине извора (објективне и субјективне) би биле: Појава аутохтоних извора, тј. извора очуваних у оригиналу из античког периода (махом натписи уклесани у тврд материјал); Чињеница да су ови извори настали на широком историјско-географском подручју. Прецизније, нису сви настали из једног центра, већ са различитих меридијана, на различитим писмима и у сасвим различитим цивилизацијама; Честа евидентна темељност у описивању појединих догађаја и процеса; Писмо и језик извора на коме су очувани (што уједно представља иначе и основу лингвистике као помоћне историјске науке); Помињање топонима (основа топономастике као помоћне историјске науке); Трагови народних обичаја, легенди (основа етнологије као помоћне историјске науке); Средина у коме су настајали; и др.

И поред свега горе наведеног, ови историјски помени, ма какви да су, више су него драгоцени, јер нам они једини директно и конкретно осветљавају могуће делове српске односно хрватске протоисторије (односно историје пре 7. века), која је несумљиво постојала.

Што се тиче критике модерне обраде извора, уопштено треба рећи да је обрада извора саставни део модерне историографије, са свим њеним позитивним и негативним особинама. Будући да у овом случају немамо места ни времена за ову изузетно широку тему, остаје нам да условно прихватимо преписе и изводе из следећих извора (и група извора), јер смо једино у могућности овакве да их и презентирамо.[6]

Проблем топономастике у изворима

Данас на свету постоји велики број извора који у себи садрже карактеристична слова, тако да њихова имена подсећају на национална имена српског односно хрватског народа. Међутим, проблематика топонима је врло комплексна област. Уопштено, разликујемо историјску и савремену топономастику. Историјски топоними су они који су забележени у историјским изворима, а савремени су они који су и данас у употреби. У овом случају, нас пре свега интересују историјски топоними, будући да савремена топономастика има неколико битних недостатака.

Први крупан недостатак савремене топономастике је често и потпуна различитост са историјском топономастиком, а други њена често потпуна несинхронизација са другим релевантним историјским изворима. Наиме, мала је вероватноћа да се и у најзабитијим деловима ове планете не налазе топоними који барем делимично подсећају на национална имена Срба и Хрвата, а који су забележени на разним локалним језицима, дијалектима наречјима итд. Ови топоними се неретко јављају и у историјском облику (помињу се у изворима током дугог историјског периода), али су опет ван сваке везе са осталим релевантним изворима (везаним за српско и хрватско национално име), опште прихваћеним изворима и налазима помоћних историјских наука. Ипак, у недостатку јачих сведочанстава, алтернативни правци српске и хрватске историографије неретко сежу и за оваквим топонимима, често не водећи много рачуна о наведеним корелацијама, као и о томе какав ће ефекат употреба ових топонима изазвати.[7]

Стога, једини релевантни топоними у овом случају би били они историјски топоними који се налазе у поменутој корелацији са постојећим историјским изворима (групама извора) и налаза помоћних наука, и који сви заједно граде тзв. Логичан низ (след), којим може да се евентуално докаже веза са данашњим народима који носе српско односно хрватско национално име.

МОГУЋИ АНТИЧКИ ПОМЕНИ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИМЕНА

Раноиндијска цивилизација Сарасвати (Saraswati), археолошки налази и раноиндијски аријевски еп Ргведа

Опис

Најновија археолошка открића у северној Индији и Пакистану од стране индијских и америчких ахеолога, довела су до значајне промене у ставу везаном за прве цивилизације долине Инда. Раније се стајало на становишту да су најстарије индијске цивилизације, тзв. цивилизације Harappa и Mohenjo-Daro, настале око 2500. пре Христа биле дравидске, а да је прва аријевска (тј. индоевропска) индијска цивилизација настала неких 1000 година касније, најездом аријеваца са севера.

Поменута нова открића утврдила су постојање индоевропске цивилизације долине река Инд и Сарасвати, највише захваљујући томе што је дешифровано писмо које је коришћено од око 3500. до око 2500. године пре Христа. У колико би званична (тзв. светска) историографија коначно прихватила та открића (истраживања су још у току), раноиндијска тзв. Цивилизација Сарасвати би постала најстарија позната индоевропска цивилизација. То откриће би довело у питање и порекло цивилизација Харапа (Harappa) и Мохенџо-Даро (Mohenjo-Daro), које поседују још увек недешифровано писмо.

Име Цивилизација Сарасвати је заправо историографски назив. По изведеној приближној конструкцији најстаријем из раноиндијског епа Ргведа (за који се раније сматрало да је настао око 1500. пре Христа, док се данас сматра да је настао барем 3000. године пре Христа), Сарасвати је заправо име једне велике реке, која је текла на простору данашње пустиње Тар на граници Индије и Пакистана, и уливала се у Индијски Океан. Ргведа посматра Сарасвати као божанство воде, односно то би била "област богата водама". Услед неразјашњених географских феномена, река Сарасвати је релативно нагло пресушила (или променила ток), а један њен огранак је постао данас много познатија река Хиндус (Инд), по коме је Индија касније и добила име. Сарасвати се у ргведи помиње на више места (RV 10.75; RV 2.41.16; RV 7.95.2 итд.).

Извори и унутрашња критика

Српска алтернативна историографија повезује сам назив Сарасвати са српским националним именом, највише се при том позивајући на сличност гласова "Б" и "В" (који се иначе мешају у многим индоевропским језицима). У делу Ргведе, у њеној осмој химни (RV 8.32.2), помињу се особна имена SRbinda и KusuRbinda, између других бројних особних имена. Сакскритолози (Ргведа је остала сачувана на сад већ другом по старости раноиндијском писму Санскриту) су међутим овај налаз сматрали значајним, и убрзо се појавило мишљење да назив SRbinda представља заправо титулу а не лично име, и да се ради о титули владара народа Срба. Потребно је ипак истаћи да други део санскритолога (углавном они савремени) повезују име SRbinda са називом демонског бића. Остаје отворено питање која варијанта више одговара истини.

Извод из Ргведа, химна 8.32.2 (латинична транскрипција):

Yah sRbindam anarsanim piprum dasam ahisuvam

Попут свих осталих светих текстова, код Ргведе се преплиће религиозни, историјски и традиционални сегмент. Врло често се тешко проналази разлика међу њима, јер текстови настали пре више миленијума, а које и данас припадници вере Хинду сматрају светим, су се сигурно временом мењали, допуњавали и прилагођавали. На крају треба да се узме у обзир чињеница да се у случају цивилизације Сарасвати ради о новим открићима, која по правилу, а често и са разлогом изазивају подозрење и неповерење. Сигурно ће још морати доста да се истражи и донесу још подробније информације, како би домаћа и светска историографија прихватила овако једно значајно откриће као готову чињеницу. (Потпуније информације на: http://sarasvati.simplenet.com)

На крају треба рећи да што се тиче могућег раноиндијског порекла Срба, Ргведа представља за сад једини извор који директно потиче из овог периода. Српска алтернативна историографија међутим поред овог извора, користи многобројне теорије и налазе помоћних историјских наука, као и теорије везане за изворе настале у каснијем периоду. На пример, једна од таквих теорија налази корелацију у називима Инди-Венди-Венети-Анти-Словени-Срби, при чему се за прва два појма користи стварна именска сличност, за унутрашња четири парцијално тумачење фрагмената појединих античких, средњевековних и нововековних извора, а за задња два корелација која ће посебно бити обрађена.[8] Поред поменуте, постоји у српској алтернативној историографији још известан број теорија, али оне као и ова, морају бити тема посебне студије.

Класична антика

Око 20. пре Христа Грчки географ и историчар Страбон (Στράβων, Strabo) завршава дело Γεωγραφικά, у којем помиње да се у Ликији (северном делу Месопотамије) налазило језеро које се некад звало Сирбис. Будући да се овај извор поклапа са каснијим могућим поменом Срба код Стефана Византијског, овде поменути топоним може да се уброји у групу релевантних топонима.

Извод из Στράβων, Γεωγραφικά, 6:

Ό Ξανθος ποταμοζ ον Σιρβην εκαλουν οι προτερον

Око 40. наше ере, римски географ Помпоније Мела (Pomponius Mela) пише обимно дело De Cronographia, у којем наводи народе на подручју Закавказја.

Први извод из Pomponius Mela, De Cronographia, I.19

At in primo flexu jam curvi litoris oppidum est, quod Græci mercatores constituisse, et (quia, cum cæcâ tempestate agerentur, ignaris [quæ] terra esset, cycni vox notam dederat) Cycnum appellâsse dicuntur. Reliqua eius feræ incultæque gentes, vasto mari assidentes, tenent, Melanchlæni, Toretæ, Sedochezi, Coraxi, Phthirophagi, Heniochi, Achæi, Cercetici, et iam in confinio Mæotidis Sindones.

Што се овог дела текста тиче, српски историчари се позивају на један од старијих преписа овог текста (сви преписи овог извора су из пост-античког времена) где се као задња наводи реченица Melanchlæni, Serri, Syraces, Colici, Coraxi, Phthirophagi, Heniochi, Achæi, Cercetici, et iam in confinio Mæotidis Sindones. Тешко је проценити која реченица од ове две је ближа самом оригиналу.

Други извод из Pomponius Mela, De Cronographia, I.19

19	Oram, quæ a Bosporo ad Tanaïn usque deflectitur, Mæotici incolunt, Toretæ, Serachi, Phicores, et ostio fluminis proximi Ixamatæ. Apud eos easdem artes feminæ, quas viri, exercent, adeo ut ne militiâ quidem vacent.

Постоји основано мишљење дела историчара да Мелини Serri и Serachi су идентични каснијим Плинијевим Serbi и Serrei. Једино је тешко баш оба назива доводити у везу са српским националним именом, због тога што се помињу у истом извору.

79. после Христа, римски историчар Плиније Старији (Gaius Plinius Secundus) завршава дело Naturalis Historia. У трећој књизи, међу народима насељеним у провинцији Pannonia аутор налази и имена Serretes и Serapilos.

Plinius Secundus III.147-8:

147

Inde glandifera Pannonia, qua mitescentia Alpium iuga per medium Illyricum a septentrione ad meridiem versa molli in dextra ac læva devexitate considunt. quæ pars ad mare Hadriaticum spectat, appellatur Delmatia et Illyricum supra dictum; ad septentriones Panonia vergit. finitur inde Danuvio. In ea coloniæ Emona, Siscia. Amnes clari et navigabiles in Danuvium defluunt Draus e Noricis violentior, Saus ex Alpibus Carnicis placidior, CXX intervallo: Draus per Serretes, Serapillos, Iasos, Andizetes, Saus per Colapianos Breucosque.

Српска алтернативна историографија користи овај извор као доказ о аутохтоности Срба на Балкану. И поред делимичне сличности са нацоналним именом Срба, овај извор нема географско-историјску повезаност са ранијим могућим поменима ова два народа, па у овом случају се може евентуално говорити једино о издвојеној групацији у Панонији. Додатни отежавајући фактор лежи у самом могућем помену Срба на Кавказу у овом истом извору (и то у далеко чистијој форми). Управо због тога, најзанимљивији део његовог рада је његова шеста књига, где описује област Закавказја.

Plinius Secundus VI.VI.18:

Sed ipsius pæninsulæ inter Pontum et Mæotium lacum excurrentis non amplior D p. longitudo est, latitudo nusquam infra duo iugera; Eonem vocant. ora ipsa Bospori utrimque ex Asia atque Europa curvatur in Mæotim. oppida in aditu [Bospori primo] Hermonasa, dein Cepoe Milesiorum, mox Stratoclia et Phanagoria ac pæne desertum Apaturos ultumoque in ostio Cimmerium, quod antea Chimerion vocatur. Inde Mæotis lacus, in Europa dictus.

Oвај део текста (задњу реченицу) поједини српски историчари читају ultumoque in ostio Cimmerium, quod antea Serberion vocatur. Inde Mæotis lacus, in Europa dictus (насеље у јужној Украјини). Као и у претходним случајевима, и овде остаје отворено питање, која је варијанта ближа стварном оригиналном тексту.

Plinius Secundus VI.VII.19:

A Cimmerio accolunt Mæotici, Vali, Serbi, Serrei, Scizi, Gnissi. dein Tanain amnem gemino ore influentem incolunt Sarmatæ, Medorum, ut ferunt, suboles, et ipsi in multa genera divisi. primi Sauromatæ Gynæcocratumenoe, Amazonum conubia; dein Nævazæ, Coitæ, Cizici, Messeniani, Costoboci, Zecetæ, Zigæ, Tindari, Thussagetæ, Tyrcæ usque ad solitudines altuosis convallibus asperas, ultra quas Arimphæi, qui ad Ripæos pertinent montes.

Ово је можда и најзначајнији извор који се односи на српску протоисторију, будући да се лако уклапа у низ који чини заједно са Помпонијем Мелом као претходним, и Птоломејем као накнадним извором. Мада ништа конкретно не говори о српској историји у Закавказју,[9] овај извор директно везује српско национално име за неки од народа, и то у прилично чистом облику (Serbi=Срби). Будући да се Плиније наслања у извесном смислу на извор Помпонија Меле, може се претпоставити да се народ Serbi населио на Закавказје око половине 1. века наше ере. Српска историографија покушава да искористи и други назив Serrei, али јој ту смета чињеница да је реч о истом извору који помиње та имена, па самим тим могућност да се ради о истом народу је прилично мала.

Око 175. после Христа, римски географ грчког порекла Клаудије Птоломеј (Πτoλεμαίoς, Claudius Ptolemæus) у свом обимном делу Γεωγραφίκύ Yφήγησις (Geographice Yphegesis), у петој књизи, помиње могуће Србе на Кавказу на простору Азијске Сарматије (Σαρματίας της έν Άσία θέσις).

Извод из Πτoλεμαίoς, Γεωγραφίκύ Yφήγησις, 5.9.21:

21	Μεταξυ δέ των Κεραυνίον ορέων καί του Πα ποταμου Όρινεοι, καί Ουάλοι καί Σέρβοι Μεταξυ δέ των Καυκάσου ορους καί των Κεραυνίον Τουσκοι καί Δίδουροι

Значај овог извора је такође веома велики за српску протоисторију. Остаје међутим велика сумља да је аутор овог дела имао пред собом и рад Плинија (који прилично слично неких век раније приказује распоред племена у Закавказју), и да га је барем делимично преписао. Међутим, и поред ове примедбе, Птоломеј је најплодоноснији извор везан за могућу појаву српског имена у антици, јер обрађује топономастику дела данашње Европе, Блиског истока и Индије. У трећој књизи, где говори о европском делу Сарматије (Σαρματίας της έν Ευρώπη θέσις), између бројних географских појмова, Птоломеј помиње и реку Σαρβακον, док у шестој помиње планине Σύρηβα, које се налазе у Скитији. Из истих разлога као и у случају извора Страбона, и ове топониме можемо сврстати у релевантне.

Извод из Πτoλεμαίoς, Γεωγραφίκύ Yφήγησις, 6.14:

Τά Σύρηβα όρη ρκα νη καί ρλβ ξβ Κατανέμονται δέ ιαύτης της Σκυθίας

Исти аутор у латинском издању дела (очуваном из 1513. године) Viri Alexandrini, Geographiæ opus novissime traductione e græcorum archetypis, наводи топономастику северне Индије (India extra Gangem), и то: насеља Σαρβανα, Σιβριον; реке Σορβανον, Σαραβον, Σαραβι; области Σωρβα, Σαρβαρα. Поменути топоними се могу сврстати у релевантне, будући да стоје у корелацији са ранијим извором Ргведе. Проблем настаје у веома великој временској разлици (око 3000. пре Христа до 1513. после Христа) у коме су записани поменути извори, као и чињеница да се ови топоними не помињу ни у једном другом извору.

У другој књизи, у глави 15. где обрађује између осталог и провинцију доњу Панонију, писац наводи и град Σερβιτιον (на Сави у данашњој Босанској Крајини). Ово дело је очувано у више преписа и фрагментарних преписа. У једном каснијем препису и допуни (Codex Romanus, насталом у раном средњем веку ?) стоји и допуна да се по овом месту називају и Σέρβοι (εκουτου οιμαι και Σέρβοι λεγονται). Ова реченица и птоломејев помен могућих Срба на Балкану у античко доба, представљају један од кључних аргумената српских аутохтониста. Евидентно је да се збиља ради о извесном конкретном трагу и поред чињенице да исти овај извор помиње и могуће Србе на Кавказу и то у зантно прецизнијем и директнијем облику (на Кавказу су Срби народ, а у Панонији топоним). Мора се ипак констатовати да у колико и прихватимо тезу о српском имену (топониму) у античкој Панонији, можемо говорити о једино о могућој издвојеној групацији, обзиром на раније речено, и будући да је реч о само једном могућем српском топониму у једном извору. Друга констатација би била да помен топонима Σερβιτιον, са обзиром на претходно речено, представља за сада најопипљивији траг евентуалног српског бивствовања на подручју Балкана у античко доба.

Касна антика

378. римски историчар Амијан Марцелин (Ammianus Marcellinus), пореклом Illyricianus, завршава своју хронологију Rerum gestarum libri XXXI. Хронологија обухвата период од 155 година. Што се могућег помена Срба тиче, Амијан Марцелин доноси значајно сведочанство кад говори о ситуацији на Карпатима, чији део назива montes Serrorum.

Ammianus Marcellinus XXVII.V.3:

3	iamque sublatus fiducia cum ultro citroque discurrens nullum inveniret, quem superare poterat vel terrere: omnes enim formidine perciti militis cum apparatu ambitioso propinquantis, montes petivere Serrorum arduos et inaccessos nisi perquam gnaris.

Будући да су историчари утврдили да се ради о наисточнијем делу Карпата (данашња Украјина и Румунија), овај извор је значајан јер се наслања на географско-историјски низ претходних извора (Плиније и Птоломеј), а у складу је и са општим историјским чињеницама (пре свега почетак тзв. сеобе народа од половине 4. века), као и са каснијим изворима. У колико би поменути низ сматрали стварним, ово би представљало први помен српског националног имена на територији сигурно настањеној словенским становништвом. Као једина значајнија примедба која може да се притом узме, је да се ради о помену топонима, а не имена народа.

Oко 500. године, источно-римски (византијски) граматичар Стефан Византијски (Στέφανός ό Bυζαντινoς, Stephanus Byzantinus) пише дело Εθνικά, у коме помиње народ Срба (?), који је живео на реци Еуфрат, на речном острву Сурбан (Συρβανη υησοζ ευ τω Ευφρατη... το εθνικον Συρβανοζ или Ευρβανωιοζ или Συρβανοζ). Овај извор отвара хипотезу о евентуалној повезаности ових раних Срба у Месопотамији са Србима који се помињу на Кавказу. На жалост, исти извор не наводи прецизно на који део реке Еуфрат се односе поменути називи. Остаје међутим непознато, које је изворе Стефан Византијски користио приликом писања овог дела.

Око 550. Источно-римски (византијски) хроничар Прокопије из Цезареје (Procopius) у свом делу De bello Gothico III ("Готски рат"), у глави XIV, наводи са друге стране реке Искар (Дунав), највећи део земље припада народу Σπόροι. Oвај извор је значајан јер представља наставак низа извора који помињу могуће српско национално име на простору од Кавказа до Дунава, а уједно је значајан због тога што је писан у времену првих већих продора словенског становништва на области које су у то време биле под византијском влашћу на Балкану.

Око 550. године, гало-римски хроничар Вибије Секвестер (Vibius Sequester) у делу De Fluminibus, fontibus, lacubus, gentibus etc. У коме наводи реченицу Albis Germaniæ Suevos a Cervetiis dividit ("У белој Германији", Suevos се деле у месту Cervetiis). Ова реченица је веома занимљива, јер топоним Cervetiis (чита се као "Керветис" или као "Церветис") конкретно у овом извору више подсећа на хрватско него на српско име, али се у каснијим периодима (од раног средњег века) назив овог места мењао, и од "хрватског" се претворио у "српски" топоним (претпоставка је да је данас реч о месту Зербст у источној Немачкој). Извор Вибија Секвестера представља први помен Срба (или Хрвата) у Полабљу.[11]

552. источно-римски (византијски) хроничар Јордан (Iordanis) пише дело De origine Actibusque Getarum. Дело представља до данас најзначајнији извор ране историје германског племена Гота, који су долазећи са Балтика у земљу Oium (по историчарима највероватније јужна Украјина), покорили народ Spalorum.

извод из: Iordanis, De origine Actibusque Getarum, IV:

hæc ergo pars Gothorum, quæ apud Filemer dicitur in terras Oium emenso amne transposita, optatum potiti solum, nec mora ilico ad gentem Spalorum adveniunt consertoque proelio victoriam adipiscunt, exindeque iam velut victores ad extremam Scythiæ partem, que Ponto mari vicina est, properant, quemadmodum et in priscis eorum carminibus pene storicu ritu in commune recolitur:...

Мада и овај назив доста одудара од српског националног имена, извор Јордана је значајан у томе што је тесно повезан са претходним изворима који обрађују географски простор од Кавказа до Карпата, па се стога не може пренебрећи.

Латински однос Србин – Servus и Словен – Sclavus

Приликом обраде извора на латинском језику (или извора насталих под утицајем латинског језика), који су везани за Српско национално име, настаје проблем који се протеже и у каснијим периодима, а везан је за својеврсно мешање Српског нациоланног имена са латинском именицом Servus (на латинском Слуга). Паралелно са тиме, долази и до мешања Словенског наднационалног имена са латинском именицом Sclavus (на латинском Роб). До мешања долази у изворима и на другим језицима. У грчким изворима долази до пресликавања из латинског језика, још током античког периода. До латинског утицаја долази и касније у арапском језику током раног средњег века (Словен, Роб, Saqālib, ف ﻼﺳ). Први извор који је обелоданио овај проблем је раносрењевековни византијски писац Константин Порфирогенит (Kωνσταντīνoς Πoρφυρoγέννητoς, дело Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν, 10. век). Ако међутим пратимо досадашње познате изворе, налазе помоћних историјских наука, а и различите научне теорије о етимологији назива Срб, настале од бројних домаћих и страних историчара, долазимо до прилично поузданог закључка да је, што се тиче ове корелације, једноставно реч о случајном подударању.

Али и поред тога, овај својеврсни феномен српска и хрватска историографија су (зло)употребиле на различите начине и за различите циљеве. Правац Хрватске историографије (тзв. старчевићевски правац) горе наведену корелацију употребљава у сврху тврдње како Словенско наднационално и Српско национално нису аутохтона имена, већ да су генерисана у каснијим вековима, услед подређеног статуса тога становништва разним народима са супериорнијом унутрашњом организацијом (коментар сувишан).

Са друге стране, српскословенски и аутохтонистички правац Српске историографије ову корелацију употребљава да докаже са једне стране српско порекло свих Словена,[12] а са друге стране практично свугде где се јавља у латинским изворима именица Слуга или неки од изведених глагол служити, слуганство, служба, итд. поменути правци виде у извесној мери појаву Српског националног имена. Тако се на пример користи велики број извора насталих током грчко-римске античке цивилизације у коме се помиње велики број назива који подсећају на српско национално име (сакупљених у тзв. corpus inscriptionum græcorum, corpus inscriptionum atticarum и corpus inscriptionum latinarum). Најстарији извор потиче из 446. пре Христа у коме се помиње име Σερβυλιης. Највећи део извора припада периоду Римске империје и Византије. Па тако имамо забележена имена: Σουρβιζ, Σουρβιοζ, Η σοροζ Σερβατου Στεφανα, Αντωνιοζ Σερβιλιοζ, Λουκ Σερβιλιοζ, Σερβειλοζ Ρουφοζ, и др.[13] Поред овог, постоје бројни извори који садрже именице и глаголе типа Servientes, Servis, Servitud и др. Уосталом, довољно је погледати и најсажетији српско-латински речник, под горе поменутим именицама. Будући да ни један антички извор не помиње могуће српско национално име (у облику народа) на подручју апенинског полуострва и егејског архипелага, као и чињеница да се ради о индоевропским цивилизацијама кентум групе, једино што можемо евентуално претпоставити да неки од ових извора представља могући помен дијаспоре прото-Срба на овом подручју.

Германско племе Свеви

Свеви се први пут у историјским изворима помињу у 1. веку пре Христа. O њима као германском народу опширно још писао римски државник и војсковођа Гај Јулије Цезар (Gaius Iulius Ceasar, 1. век пре Христа), који је уосталом и ратовао против њих. Римски историчар Корнелије Тацит (Cornelius Tacitus, 55.-120. наше ере) у свом великом делу Germania описао је нашироко германско племе Suevi (данашњи немачки Schwäben). Тацит је Свеве сврстао у највећу источну групу германских племена (Hermioni). Будући да постоји евидентна сличност са српским националним именом, српска историографија је изнела тезу о српском пореклу овог геманског племена. Oд тада, велики број античких римских и грчких (у облику Σουηβοι) извора писао о овом народу, и сви који су помињали његово порекло, повезивали су народ Свева са наднационалним германским именом, или истицали његову сродност са другим германским народима.

Хроничар Јордан у поменутом делу De origine Actibusque Getarum веома опширно пише о односу Гота са суседним германским Suavi. Од дотадашњих помена овог племена, овај извор се разликује у толико што се у овом случају они помињу и у данашњим јужнословенским земљама.

извод из: Iordanis, De origine Actibusque Getarum, LIII:

quiescente vero tandem Hunnorum gente a Gothis Hunumundus Suavorum dux dum ad deprædandas Dalmatias transit, armenta Gothorum in campis errantia deprædavit, quia Dalmatia Suaviæ vicina erat nec a Pannonios fines multum distabat, præsertim ubi tunc Gothi residebant. quid plurimum? Hunimundus cum Suavis vastatis Dalmatiis ad sua revertens, Thiudimer germanus Valameris regis Gothorum non tantum iacturam armentorum dolens quantum metuens, ne Suavi, si inpune hoc lucrarentur, ad maiorem licentiam prosilirent, sic vigilavit in eorum transitu, ut intempesta nocte dormientes invaderet ad lacum Pelsodis...

Српска алтернативна историографија међутим користи поменути проблематични извор Вибија Секвестера као кључни доказ о Свевима као исквареном германском називу за српско национално име. Највећи проблем је у томе што помени германских Свева не стоје ни у каквој логичној корелацији са осталим античким изворима и делом налаза помоћних наука. У колико би се прихватила теза о Свевима као германским (или германизованим) Србима, морали би се у потпуности пренебрећи, мутирати, деградирати или изузетно слободно (и ненаучно) тумачити извори Ргведе, Плинија, Птоломеја, Амијана Марцелина, итд.

Сармати

Сармати су велика група народа која је некад насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског Језера. У грчким изворима се помињу као Σαρμάται, а у латинским као Sarmatæ. На подручју степских области од Дунава до Каспијског Језера, ова група народа је од 3. века пре Христа потиснула сродну групу народа Скита. У античким изворима помиње се велики број сарматских племана (Јазиги, Роксолани, Алани, Масагети, Вали итд.).

Још увек се не може са прецизношћу утврдити порекло сарматске групе народа. Будући да их и сами поједини антички извори повезују са Међанима, Персијанцима, Партима или другим иранским народима, већина савремених историчара сматра да су они били иранска група народа, али група која се на свом западном делу мешала и претакала у групу народа, који ће од 6. века бити познати као Словени. Стога најлогичнији закључак би био да су Сармати својеврсан прелаз између Иранаца и Словена (иранска и словенска група сатемских индоевропских језика су релативно сродне, а и данас имају и знатан број сличних коренских речи).

Српска алтернативна историографија сматра готовом чињеницу да су Сармати заправо искварен облик имена Срби. Најважније чињенице које подржавају терорију су поменути извори Плинија и Птоломеја који помињу могуће српско име на простору који су насељавала сарматска група народа и два извора настала у раном средњем веку (поменути Константин Порфирогенит, и немачки бискуп Саломон, дело Mater Verborum, оба из 10. века), а који везују Сармате између осталих и за српско национално име. Најважније чињенице које при том сметају тој теорији су што Плиније и Птоломеј помињу Србе, али само као део шире сарматске групе (уз бројне друге народе), док је слична ситуација и са поменутим раносредњевековним изворима.

Хрватска алтернативна историографија такође покушава да користи име Сармата, и сматра да је то искварен облик имена Хрвати. При том се позива на горепоменут извор Плинија, и чињеницу да се могуће хрватско име помиње на простору јужне Украјине (Танаис). Овакви ставови су још слабији од ставова српских алтернативних историчара, тако да је и у овом случају коментар сувишан.

Остаје међутим чињеница да Срби и Хрвати имају извесну повезаност са сарматском групом народа, јер је евидентно да се могућа оба нацонална имена појављују на територији које је насељавала сарматска група народа, а и поједини каснији извори наводе сарматско порекло Срба односно Хрвата.

МОГУЋИ АНТИЧКИ ПОМЕНИ ХРВАТСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИМЕНА

Раноиндијска цивилизација Сарасвати (Saraswati), археолошки налази и раноиндијски аријевски еп Ргведа

Извори и унутрашња критика

Хрватска историографија је искористила горепоменута нова открића да повеже само име Сарасвати са каснијим авестијским именом Harahvaitî, а у томе има велику помоћ индијских и америчких најпознатијих санскритолога. Најзначајнија је међутим чињеница да се на поменутим сачуваним уломцима управо дешифрованог писма Цивилизације Сарасвати налазе и уломци који сведоче о постојању народа Harahvati (или на другом месту из млађег периода Haraquati),[14] који насељава подручје око реке Kubhā и планисног венца Tahti Dinarah. Овај налаз се сувише свеж, да би потпао под неку исцрпнију критику. (потпуније информације на: http://hkz.hr/231/23131.html)

Раноиранска религија Маздаизам и света књига Зенд-Авеста

Опис

Дуалистичка религија Маздаизам се назива по свом раноперсијском оснивачу Заратустри (Зороастеру). Попут других дуалистичких религија, маздаизам има два врховна божанства: добро божанство Ахура Мазда (Ahurô mazdå, Ормузд),[15] и зло божанство Ахриман (Angrô mainyush, Ариман). Временом је маздаистичка религија примала утицаје других религија, и самим тим се донекле мењала и преобликовала. Била је вековима званична религија у Персији до ширења ислама током 7. века наше ере. Данас маздаисти или Парси су незнатна мањина у Ирану и суседним државама. Није још увек поуздано кад је живео Заратустра, и када је створена света књига Маздаизма Зенд-Авеста. По маздаистичкој традицији, Заратустра се родио 26/03/1767. године пре Христа, али већина историчара ипак сматра да је он живео у каснијем периоду (процене се крећу од 1300. до 600. године пре Христа). Језик и писмо на коме су очувани најстарији делови Зенд-Авесте представљају најстарије познато иранско индоевропско писмо и језик. Интересантно је истаћи да се авестијско писмо пише са десна на лево (као у случају савременог арапског или хебрејског).

Извори и унутрашња критика

У првом и најстаријем делу Зенд-Авесте званом Видеват или Венидад (Vendîdâd), Auramazdâ се обраћа Заратустри и поручује му да је створио 16 "перфектних земаља". Прва и главна од тих земаља је Airyane vaêjô, (у контексту "обећана земља" и домовина Заратустре), Sukhdhô-shayane, Môuru, Bâxdhî, Nisâi, Harôyû, Vaêkerete, Urvã, Vehrkânô-shayane, Harahvaitî, Haêtumañte, Rakhã, Caxre, Varene, Hapta heñdu и Ranghayå.

Vendîdâd 1.12:

12	dasemem asanghãmca shôithranãmca vahishtem frâthweresem azem ýô ahurô mazdå harahvaitîm srîrãm, âat ahe paityârem frâkereñtat angrô mainyush pouru-mahrkô akha anâperetha shyaothna ýâ nasuspaya.

У делу Зенд-Авесте званом Hodad Yasht, једно од шест божанстава (Aresha spenta) које је створио Auramazdâ, назива се Haurvatât (божанство здравља и воде).[16] Будући да се сматра да овај део Зенд-Авесте потиче из нешто каснијег времена, савремени иранисти се углавном слажу да је његов назив потекао од назива Harahvaitî из најстаријег дела Vendîdâd. Будући да у Ргведи и у Зенд-Авести имена Saraswati, Harahvaitî, Haurvatât у контексту се преводи као "област богата водом", (при чему је Harahvaitî, иранска етимолошка форма назива Saraswati),[17] можемо са сигурношћу констатовати да савремена светска иранистика сматра да постоји сигурна веза међу овим називима, као и са каснијом групом извора из Староперсијске Ахеменидске цивилизације.

Hodad Yasht 4.0-2; 10-11:

0	fravarâne mazdayasnô zarathushtrish vîdaêvô ahura-tkaêshô, haurvatâtô rathwô ýâiryayå hushitôish saredhaêibyô ashahe ratubyô xshnaothra ýasnâica vahmâica xshnaothrâica frasastayaêca, ýathâ ahû vairyô zaotâ frâ-mê mrûtê, athâ ratush ashâtcît haca frâ ashava vîdhvå mraotû!
1	mraot ahurô mazdå spitamâi zarathushtrâi, azem dadhãm haurvatâtô narãm ashaonãm avåsca rafnåsca baoshnåsca hvîtåsca avôi fraca ýaoxmaide ýô-tê jasâiti ameshanãm speñtanãm ýatha jasâiti ameshanãm speñtanãm vohû manô ashem vahishtem xshathrem vairîm speñtãm ârmaitîm haurvatåsca ameretatåsca.
2	ýô aêshãm daêvanãm hazangrâi hazangrô paitish baêvarâi baêvanô ahãxshtâi ahãxshtayô paitish nâmêni ameshanãm speñtanãm haurvatâtô zbayôit nasûm janat hashi janat khashi janat saêne janat bûji janat.
10	ahe raya hvarenanghaca tem ýazâi surunvata ýasna haurvatâtem ameshem speñtem zaothrâbyô, haurvatâtem ameshem speñtem ýazamaide haomayô gava baresmana, hizvô danghangha mãthraca, vacaca shyaothnaca zaothrâbyasca, arshuxdhaêibyasca vâkhzhibyô. ýenghê hâtãm âat ýesnê paitî vanghô mazdå ahurô vaêthâ ashât hacâ ýånghãmcâ tãscâ tåscâ ýazamaide.
11	ýathâ ahû vairyô...(2). ýasnemca vahmemca aojasca zavareca âfrînâmi haurvatâtô rathwô ýâiryayå hushitôish saredhaêibyô ashahe ratubyô. ashem vohû.... atha jamyât ýatha âfrînâmi. ashem vohû...!! ahmâi raêshca ... hazangrem ... (kerba mazhd) ... ashem vohû...!!

Хрватска историографија покушава да пронађе у самој Зенд-Авести и доказ са се отац Заратустре назива Aurvat, највише позивајући се на ирански средњевековни извор Абдулкасима Фирдузија (Abdulkasim Mansur Firdŵsi, дело ﻪـﻣﺎـﻧ ﺦـﻠـﺷ, "Шах-нама" или "Књига краљева"), на основу чега се изводи хрватско порекло самог Заратустре. Међутим, назив aurvat-aspâi, који се ставрно јавља у светој књизи зороастеризма (нарочито у делу Зенд-Авесте званом Khwarshed Niyayesh), иранисти преводе на енглески језик као swift-horsed (sun). Код Зенд-Авесте се јавља исти феномен као и код Ргведе, са једином разликом што се не ради о Хинду, већ о религији Маздаизма. (Потпуније информације са преводом на енглески језик на: http://www.avesta.org)

Индоевропска Хуритско-Митанска цивилизација

Око 1500. године пре Христа, на подручју данашњих држава Сирије, северозападног Ирака и југоисточне Турске, формирана је индоевропска цивилизација Mittani. Реч је заправо о иранском народу Митана, који је покорио још од раније насељен (око средине 3. миленијума пре Христа) сличан ирански народ који се у египатским, хетским и асирским изворима помиње као Hurrs, Harrs, Horrs и Horrian (историографски назив је Хурити). Митани су формирали државу у којој су они били владајући сталеж, али су се (највероватније због сродности) убрзо стопили са Хуритима, и због тога светска историографија ову цивилизацију најчешће сматра Хуритско-Митанском. Под династијом Marianni, Митанско-хуритска држава доживљава нагли успон од око 1450. године пре Христа, док у наредном веку уз Египат и Хетите представља најјачу силу старог истока. Средином 14. века пре Христа, почиње опадање. 1355. пре Христа, хетски владар Shuppiluliumash I заузима један, а око 1290. пре Христа асирски владар Адад-нинари (Adad-ninari I) и други део миранске државе, која тада престаје да постоји. Из периода постојања Хуритско-митанске државе очувало се више десетина хиљада клинописних плочица на хуритском и другим[18] суседним индоевропским и семитским језицима. Од Хуритско-митанске државе касније у 8. веку пре Христа развила се држава Урарту. Светска историографија сматра да су данашњи ирански Курди остатак некадашње Хуритско-митанске и цивилизације Урарту.

На не датираним хуритским клинастим плочицама, између осталих, очувано је и име града Аrwata (латинична транскрипција). Будући да нам није за сада доступан неки исцрпнији рад о хуритским натписима, овај налаз можемо прихватити за сада као констатацију.

1375. пре Христа, један од најмоћнијих од свих митанских владара Тушрата (Tushrattа Maryanni) у писму упућеном египатском фараону Аменофису IV, народ којим влада и језик на коме је писмо (плочица) написана назива Hurrwuhe.

Oко 740. пре Христа, Асирски владар Тиглатпаласар III (Tukulti-apil-É-sharra) покреће рат против владара државе Урарту. У асирским очуваним клинописним натписима на плочицама народ Урарту-а се назива именом Araquttu (латинска транскрипција). Овај израз је веома интересантан, јер се у каснијој групи староперсијских извора (написаних на акадско-вавилонском писму) појављује сличан термин Aruhaatu и Arrahuti и то као превод за староперсијски назив сатрапије Harauvatish. Самим тим, вероватно је да управо овај извор садржи највећу могућност помињања хрватског националног имена, од свих извора везаних за ову цивилизацију.

Хрватска алтернативна историографија кад говори о Хуритско-Митанској и цивилизацији Урарту, више се позива на налазе помоћних историјских наука које допуњава поменутим изворима, кад покушава да докаже хрватски карактер поменутих цивилизација. Мада постоји извесан траг и у налазима и у изворима, ипак је сувише смела теза да се изједначи назив Хурита са Хрватима, највише због приличне географско-историјске издвојености ове цивилизације са раноиндијском са једне и староперсијском цивилизацијом са друге стране. На крају гледајући са реалнијег становишта, остаје на снази претпоставка да су могући прото-Хрвати (а по каснијим изворима и могући прото-Срби), чинили један од сегмената поменутих цивилизација.[19]

Староперсијска Ахеменидска цивилизација

Oпис

За време владавине династије Ахеменида у Персији (Pârsa Hakhâmanišiya), очуван је релативно велики број персијских владарских инскрипција на староперсијском клинастом писму. Сви су текстови писани староперсијским језиком, али је један део писан и на другим језицима, као што су еламитски и акадско-вавилонски. Староперсијске владарске инскрипције представљају драгоцени извор, круцијалан за осветљавање историје старе Персије, а паралелно са тим, оне спадају у до сада најзначајнију групу античких извора који садрже могући помен хрватског националног имена. Историја Персије Ахеменида је позната и обрађена је више-мање у свим радовима који се односе на античку историју старог истока. Највећи број поменутих очуваних инскрипција потиче из времена најмоћнијег краља краљева (wazraka xshâytah) Дарија I (Dârayawauš), док је из периода његових наследника очувано њих знатно мање, што се подудара са постепеним падом ове династије. У до данас пронађеним владарским натписима, није откривен могући помен српског националног имена.

Извори и унутрашња критика

Могуће хрватско национално име је забележено на скоро свим најзначајнијим очуваним староперсијским владарским натписима. Ови натписи имају велику вредност прво због тога што су очувани у оригиналу, уклесани у камен, затим што су настали на географски врло блиском у односу на простор на који се односе (али се ипак не могу назвати домаћим изворима), и коначно због тога што су текстови очувани на више језика (староперсијском, еламитском и акадско-вавилонском). Поред тога, ова група извора стоји у веома уској корелацији са изводом из Зенд-Авесте, као и са каснијим класичним античким изворима. Укратко, можемо слободно назвати ову групу извора најверодостојнијим, најпрецизнијим и иначе најзначајнијим сегментом хрватске протоисторије. Oвде презентујемо латиничне транскрипције староперсијских текстова:

Извод из DB 1.12-17 (Darius, Behishtan, 1.12-17):

12	adam : xshâyathiya : amiy : Auzamazdâ : xshaçam : manâ : frâbara : th
13	âtiy : Dârayavaush : xshâyathiya : imâ : dahyâva : tyâ : manâ : patiyâisha : vashn
14	â : Auramazdâha : adamshâm : xshâyathiya : âham : Pârsa : Ûvja : Bâbirush : A
15	thurâ : Arabâya : Mudrâya : tyaiy : drayahyâ : Sparda : Yauna : Mâda : Armina : Kat
16	patuka : Parthava : Zraka : Haraiva : Uvârazmîy : Bâxtrish : Suguda : Gadâra : Sa
17	ka : Thatagush : Harauvatish : Maka : fraharavam : dahyâva : XXIII : thâtiy : Dâra

Извод из DB 3.54-76:

54	thâtiy : Dârayavaush : xshâyathiya : hauv : Vahyazdâta : hya : Bardiya
55	: agaubatâ : hauv : kâram : frâishaya : Harauvatim : Vivâna :
56	nâma : Pârsa : manâ : badaka : Harauvatiyâ : xshaçapâvâ : abiy : ava
57	m : utâshâm : I martiyarn : mathishtam : akunaush avathâshâm : a
71	hyazdâta : frâishaya : abiy Vivânam : hauv : amutha : hadâ : kamnaib
72	ish : asabâraibish : ashiyava : Arshâdâ : nâmâ : didâ : Harauvatiyâ : a
73	vaparâ : atiyâish : pasâva : Vivâna : hadâ : kârâ : nipadiy : tyaiy : ashiya
74	va : avadâshim : agarbâya : utâ : martiyâ : tyaishaiy : fratamâ : anushiyâ :
75	âhatâ : avâja : thâtiy : Dârayavaush : xshâyathiya : pasâva : dahyâush : ma
76	nâ : abava : ima : tya : manâ : kartam : Harauvatiyâ : thâtiy : Dârayavaush : xshâ

Интересантно је истаћи, да се прве реченице (54-56) преводе на различите начине. Док хрватски иранисти преводе "...тај Vahyazdâta, или Bardiya, послао је армију. Хрват Vivâna, персијски вазал, сатрап у Harauvatiyâ... ", дотле већина страних ираниста преводи "...тај Vahyazdâta, или Bardiya, послао је армију у Harauvatim. Персијанац Vivâna, мој вазал, сатрап у Harauvatiyâ... ".

Извод из DPe (Darius, Persepolis, 10-18): Извод из DNa (Darius, Naqsh-i-Rustam A. 22-28):

10	im : abara : Ûvja : Mâda : Bâbiru	22	adâraiya : Mâda : Ûvja : Parthava : Harai
11	sh : Arabâya : Athurâ : Mudrây	23	va : Bâxtrish : Suguda : Uvârazm
12	â : Armina : Katpatuka : Sparda : Ya	24	ish : Zraka : Harauvatish : Thatagush : Ga
13	unâ : tyaiy : ushkahyâ : utâ : tya	25	dâra : Hidush : Sakâ : haumavargâ : Sa
14	iy : drayahyâ : utâ : dahyâva : t	26	kâ : tigraxaudâ : Bâbirush : A
15	yâ : para : draya : Asagarta : Parthava : Zra	27	thurâ : Arabâya : Mudrâya : Armina
16	ka : Haraiva : Bâxtrish : Suguda : Uv	28	: Katpatuka : Sparda : Yauna : Sakâ : tyaiy : pa
17	ârazmîy : Thatagush : Harauvatish : H
18	idush : Gadâra : Sakâ : Maka : thâtiy

Извод из DSe (Darius, Susa E. 21-27): Извод из DSf (Darius, Susa F. 40-45):

21	dâraya : Mâda : Ûja : Parthava : Haraiva :	40	miyâ : abariya : hya : idâ : karta : ardatam : utâ : a
22	Bâxtrish : Suguda : Uvârazmish	41	sâ : dâruv : hacâ : Mudrâyâ : abariya : ar
23	: Zraka : Harauvatish : Thatagush : Maci	42	janam : tyanâ : didâ : pishtâ : ava : hacâ : Yaun
24	yâ : Gadâra : Hidush : Sakâ : haumava	43	â : abariya : pirush : hya : idâ : karta : haca : Kûsh
25	rgâ : Sakâ : tigraxaudâ : Bâbir	44	â : utâ : hacâ : Hidauv : utâ : hacâ : Harauvat
26	ush : Athurâ : Arabâya : Mudrâya :	45	iyâ : abariya : stûnâ : athagainiya : tyâ : id
27	Armina : Katpatuka : Sparda : Yaun

Извод из DSm (Darius, Susa M. 6-10): Извод из XPh (Xerxes, Persepolis H. 19-23):[20]

6	yâva : tyaishâm : adam : xshâyathiya : abavam: Pârsa :	19	âtam : tya : manâ : avadish : adâraya : Mâda
7	Ûja : Bâbirush: Athurâ : Arabâya : Mudrâya : Sparda :	20	: Ûja : Harauvatish : Armina : Zraka : Parthava
8	Yauna : Mâda : Armina : Katpatuka : Parthava : Zraka :	21	: Haraiva : Bâxtrish : Sugda : Uvârazmi
9	Haraiva : Uvârazmish : Bâxtrish : Suguda : Gadâra :	22	sh : Bâbirush : Athurâ : Thatagush : Sparda
10	Thatagush : Harauvatish : Hidush : Skudra : Yaunâ : taka	23	: Mudrâya : Yaunâ : tya : drayahiyâ : dâ

Извод из A?P (Artaxerxes II или III, Persepolis 1-10):

1	iyam : Pârsâ :	6
2	iyam : Mâda :	7
3	iyam : Ûvja :	8	iyam : Uvârazmiya
4	iyam : Parthava :	9	iyam : Zrakâ
5		10	iyam : Harauvatiya

Укратко, најисцрпнији натпис DB 3.54-76 говори о успостављању даријеве власти у сатрапији Harauvatish, натпис DSf говори како је Harauvatiyâ један од значајних извора слоноваче за империју. Остали натписи представљају само набрајање персијских сатрапија.

Врло су интересантни и упоредни текстови на еламитском и акадско-вавилонском језику. У латиничној транскрипцији, Harauvatish на еламитском гласи Arromati и Arraovatis, док на акадско-вавилонском гласи Aruhaatu и Arrahuti. Овај задњи назив је врло интересантан за наредни период, кад Македонци (Хелени) заузимају ову сатрапију. (Потпуније информације са преводом наведених извода на енглески језик на: http://avesta.org/op/op.htm)

Класична антика

Антички помени пада Harauvatish-а, нови назив Aραχoσία, опис, извори и унутрашња критика

329. године пре Христа, македонска војска Александра III Македонског заузела је сатрапију Harauvatish. Македонци су освојену сатрапију назвали Арахосија (Aραχoσία). Постоји више теорија зашто су Македонци преименовали име сатрапије, али се као најизвеснија искристалисала она по којој је ново име преузето од вавилонско-асирског назива Aruhaatu и Arrahuti (који се помињу на ахеменидским царским инскрипцијама). Као разлог, наводи се да су Грци узимали радије вавилонске него персијске називе, јер су иначе сматрали вавилонску цивилизацију напреднијом од персијске. Са друге стране, противници Иранске теорије у хрватској историографији ипак још увек ову разлику у називу Арахосија са хрватским националним именом сматрају кључном чињеницом. Македонско освајање источних персијских сатрапија је описано у многим античким изворима који иначе описују освајања Александра III. Арахосија се помиње у: Άρριανός 3.28.1; Άρριανός 5.6.2; Curtius Rufus 7.3.5; Curtius Rufus 8.13.3; Plutarch Eumenes 19.3; Polyænus 4.6.15; Diodorus 18.3.3; Orosius 3.23.13 и Iustinus 13.4.22. После освајања, Александар III је у Арахосији подигао град Александрија Арахосијана (Aλεξανδρια Aραχoσίανα).[21] Сатрапија Арахосија је од тада неколико пута мењала господаре. Била је у кратком поседу Селеукида, индијских владара Маурја и грчко-бактријских владара. Партска династија Арсакида ју је заузела 166. пре Христа. Владавина Парта је била чврста до 123. пре Христа, од кад је та територија била поприште многих ратова и сеоба народа са севера. Парти су још једном успоставили чврсту власт 18. године наше ере, али је народ Кушана[22] коначно око 80. године заузео целу ову област, и тиме учинио крај постојању сатрапије Арахосије.

Око 20. пре Христа Грчки географ и историчар Страбон (Στράβων, Strabo) у делу Γεωγραφικά помиње између осталих и народ Arachoti, који живе западно од реке Окс (Ώξoς, данашња Аму-Дарија), и њихов главни град Arachoti (Στράβων, 3.10.1), (11.10.1), (11.8.9), (15.12.9).

Око 20. после Христа, римски географ грчког порекла Исидор Каракс (Isidorus Charax, око 64. пре Христа – 20. после Христа) у делу о империји Парта Statio Parthiæ (латински назив), описујући Арахосију, наводи да Парти ту област другачије називају "Бела Индија" и у њој налази градове Biyt, Pharsiana, Demetrias, Chorochoad и главни град Alexandropolis где живе Грци и кроз који протиче река Аrachotus. Statio Parthiæ је несумљиво драгоцен јер поново налази на могући помен хрватског националног имена (у облику топонима) на подручју хеленизоване сатрапије Арахосија. Највећи недостатак овој хипотези је тај што се овај топоним помиње само у овом извору. (Потпуније информације на: http://parthia.com)

79. после Христа, римски историчар Плиније Старији (Gaius Plinius Secundus) у наведеном делу Naturalis Historia, у трећој књизи помиње међу народима насељеним у провинцији Pannonia и име Arviates.

Plinius Secundus III.147-8:

148

populorum hæc capita; præterea Arviates, Azali, Amantini, Belgites, Catari, Cornacates, Eravisci, Hercuniates, Latovici, Oseriates, Varciani. mons Claudius, cuius in fronte Sardisci, in tergo Taurisci. insula in Sao Metubarbis, amnicarum maxima. præterea amnes memorandi: Colapis in Saum influens iuxta Sisciam gemino alveo insulam ibi efficit quæ Segestica appellatur; alter amnis Bacunitus in Saum .... Sirmio oppido influit, ubi civitas Sirmiensium et Amantinorum. inde XLV Taurunum, ubi Danuvio miscetur Saus. supra influunt Valdasus, Urpanus, et ipsi non ignobiles.

Хрватска алтернативна историографија (која још нема попут српске, издиференциран аутохтонистички правац), користи овај извор сврху идентификације хрватског националног имена са именом Сармата. Поред већ описаног проблема са групом Сармата, овај извор нема географско-историјску повезаност са ранијим могућим поменима овог народа, па у овом случају се може евентуално говорити једино о издвојеној групацији у Панонији. Додатни отежавајући фактор лежи у самом могућем помену Хрвата на Кавказу у овом истом извору.

Plinius Secundus VI.XIX.50:

Ultra sunt Scytharum populi. Persæ illos Sacas universos appellavere a proxima gente, antiqui Aramios, Scythæ ipsi Persas Chorsaros et Caucasum montem Croucasim, hoc est nive candidum. multitudo populorum innumera et quæ cum Parthis ex æquo degat. celeberrimi eorum Sacæ, Massagetæ, Dahæ, Essedones, Astacæ, Rumnici, Pestici, Homodoti, Histi, Edones, Camæ, Camacæ, Euchatæ, Cotieri, Authusiani, Psacæ, Arimaspi, Antacati, Chroasai, Oecteai. ibi Napæi interisse dicuntur a Palæis.

У овом случају, очито је да подвучени називи прилично одступају од хрватског националног имена, али ипак у извесној мери се и поклапају. При том је значајно рећи да управо овај извор прави извесну везу између хеленизованог назива Арахосија и каснијих налаза из Танаиса.

Oко 90. после Христа, кинески писац Чиен-хан-шу (Ch'ien-han-shu) пише хронику која обухвата период од 206. пре Христа до 25. после Христа. У хроници помиње да се империја An-hsi (Parthia, династија Арсакида) простирала од T'iao-chih (Вавилон) до Wu-i-shan-li (Арахосија) за време кинеског императора Wu-tia (140.-86. пре Христа) из династије Хан. Једина вредност овог извора везана за ову тематику би била у томе што је ово једини за нас релевантнији извор који је настао на тлу старокинеске цивилизације.

Око 150. после Христа, У хеленизованој римској вазалној држави Кимеријски Босфор (Bόδπoρoς ό Kιμμερικός), у граду Танаис (Tαναιδoς, код данашњег Азова у Украјини), на ушћу Дона, настају грчки натписи у којима се помиње могуће хрватско национално име:

Извод из Inscriptiones regni Bosporani 430 i 445:

Xoρoυάθoς Σανδαρζου αρχoντες Ταναειτον... καί πατέρα σ(υ)νόδου Xoρoάθ(oν).

Тумачење ових натписа у хрватској историографији је двојако. Присталице иранске теорије о пореклу Хрвата тумаче да је извесни Хрват Сандариз архонт (владар) града Танаиса, а касније да се помиње и отац (главар) хрватског синода (сабора). Са друге стране, слависти поменуте натписе тумаче само као лична имена која се случајно поклапају са хрватским националним именом. Проблем је у томе што практички овај текст може да се тумачи на оба начина јер је на неким кључним местима оштећен, па историчари могу да га тумаче у контексту који им више одговара.

Око 175. после Христа, римски географ грчког порекла Клаудије Птоломеј (Πτoλεμαίoς, Claudius Ptolemæus) у наведеном делу Γεωγραφίκύ Yφήγησις (Geographice Yphegesis), помиње градове бивше партске сатрапије Арахосије. Најзначајнији градови у њој су: Ozola, Phoclis, Alexandria, Rhizana, Abraca, Sigara, Choaspa, Arachotus, Asiace, Gammace, Maliane и Dammana, а племена која је насељавају су Parsyteæ, Sydri, Rhoplutæ и Eoritæ (6.20.1-5).

Касна антика

378. римски историчар Амијан Марцелин (Ammianus Marcellinus), у поменутом делу Rerum gestarum libri XXXI, помиње и топониме на подручју античке Персије.

Ammianus Marcellinus XXIII.VI.42-43:

42	oppida vero mediterranea sunt ampliora - incertum enim, qua ratione per oras maritimas nihil condiderunt insigne - inter quæ Persepolis est clara et Ardea et Obroatis atque Tragonice. insulæ vero visuntur ibi tres tantum Tabiana et Fara et Alexandria.
43	His propinquant Parthi siti sub aquilone colentes nivales terras et pruinosas, quorum regiones Choatres fluvius interscindit ceteris abundantior: et hæc potiora residuis sunt oppida Oenunia, Moesia, Charax, Apamia, Artacana et Hecatompylos, a cuius finibus per Caspia litora ad usque portarum angustias stadia quadraginta numerantur et mille.

Овим сведочанством о топонимима која подсећају на хрватско национално име, само се потврђују ранији извори, и поред релативно веће временске дистанце у односу на у делу обрађену географску област (обрађују се походи Александра Македонског, и римско-партски ратови).

559. Источно-римски (византијски) хроничар Захарије Ретор (Ζαχαρία