МАКЕДОНИЈА У НАЈРАНИЈИМ ВРЕМЕНИМА

ПРАИСТОРИЈА

Ова територија, настањена је највероватније око 3000 година пре Христа. Претпоставља се да су њени први становници, са једне стране били припадници Подунавске-Винчанске цивилизације (види: проф. Др Радивоје Пешић, Винчанско писмо, Београд 1999.), а са друге стране, да су дошли из Анадолије. Овај период сматра се касним неолитом. Култура показује сличности како са Подунавском, тако и са културом раног бронзаног доба, лоцираној на полуострву Халкидик, Епир и Тесалију. Око 2000. пре Христа запажају се утицаји тзб. Микенске цивилизације. Око 1150. пре Христа, запажају се, нарочито у долини Вардара, утицаји тзв. Лужичке (Бохемске-чешке) културе. Негде у 8. столећу пре Христа, почињу се запажати утицаји геометријског, тзв. дорског стила, који долази са Грчке обале.

Сматра се да су ови људи, из раног бронзаног доба, претци историјских античких Македонаца. Савремена важећа наука сматра да етничко порекло овог становништва до данас није поуздано утврђено, али је у истој тој науци остало важеће уверење да је ово становништво мешавина предака потоњих Грка, Трачана, Илира, као и осталих... (Енциклопедија "Britannica", 1970. том: Maximilian, стр. 508)

Управо ова чињеница, да до данас није поуздано знано ко су били најстарији Македонци, дала је повода разним спекулацијама о њиховом пореклу.

Грци наиме сматрају, да су они били преци старо-грчких племена, Ахајаца и потоњих Дораца, Јонаца и Еолаца. О овоме нам веома оскудно говори Херодот (Херодот, Историја, Матица Српска, Нови Сад, превод са старогрчког Милан Арсенић). Данашњи Арбанаси, који своје порекло изводе од старих Илира, тврде да је ово становништво илирско, док пак Цинцари (Аромуни, македонски Власи), који себе сматрају директним потомцима поромањених Трачана, тврде да су Македонци били Трачани. Било је међу Србима, представницима Српске Аутохтонистичке школе, која сматра да су Срби староседеоци Балкана, а да им је колевка управо Подунавље и прва цивилизација Винчанска, људи који су у складу са тим тврдили да су и стари Македонци Срби. Друга група присталица сличне теорије сматра да је српска колевка у Индији, али да су у најранијем периоду дошли на Балкан, око 2-3000 година пре Христа, те да су и Илири и трачани и венети били Срби, те тако и Македонци (Милош С. Милојевић, Одломци историје Срба, Београд 1872.). Како данашњи Македонци сматрају да нису Срби, они су у овим ставовима само изменили име те сматрају да су управо данашњи Македонци потомци старих античких Македонаца. Ово је нарочито било изражено у задњих десетак година од када је Македонија постала независна држава...

Све у свему, ово ће питање, док се барем неки поузданији доказ не буде пронашао остати и даље нерешено, те ће давати повода многобројним новим тумачењима, у шта овом приликом не можемо, те стога и не желимо улазити...

ПОЗНАТИЈА, НА ОСНОВУ ИЗВОРА, ИСТОРИЈА МАКЕДОНИЈЕ

ИСТОРИЈА ДО ФИЛИПА МАКЕДОНСКОГ (6 век пре Христа – 359. пре Христа)

ПИТАЊЕ ИЗВОРА

За цео претходно описани период, не поседујемо писаних извора. Слична је ситуација и са периодом о коме желимо да кажемо неколико речи. Наиме за сво ово време, поседујемо само неколико фрагмената већ поменутог Херодота, који се свега на неколико места дотиче узгред Македоније и Македонаца. Нешто више о томе, говори нам Тукидид у својој Историји, осврћући се на македонску прошлост пре Филипа Македонског (дакле, пре 359. пре Христа).

МАКЕДОНИЈА ПРЕ ФИЛИПА МАКЕДОНСКОГ

Сматра се да је у овом периоду Македонија углавном обухватала простор северно од Тесалије, углавном до Охридског и Преспанског језера, паралелно до реке Стримон (Струма), што је чинило њену северну и источну границу, где се налазила Тракија. Са запада, углавном описаном линијом данашње границе са Албанијом, граничила се са илирским и епирским територијама.

Плодне долине Халиакмона, Аксиоса, Стримона, од најранијих времена, биле су погодне за развој земљорадње. Такође од најранијих времена, веома је било заступљено и сточарство, нарочито гајење коња, чему је погодовало обиље планинских пашњака.

Такође, први становници су се бавили рударством, као и обрадом дрвне грађе, која се извозила, а заступљена је била и производња катрана и смоле.

Како смо то већ напоменули, до данас се поуздано не зна каква је била етничка припадност првих Македонаца. То очигледно није било јасно ни античким Хеленима – Грцима, који су по овом питању износили различита нагађања.

Тако је Демостен сматрао да су варвари, а за старе Грке, варвари су били сви који нису говорили грчким језиком, тако да нам овај податак у светлу антике не говори готово ништа. Такође и Тукидид, као и Херодот, сматрају их варварима (овај други условно), али указују на грчко порекло краљевског рода Македоније.

"...За време краља Деукалиона, становали су (Лакедемонци - Спартанци) у земљи Фтијотиди, а за време Дора сина Хеленова, у земљи испод Осе и Олимпа, званој Хистијеотиди. Кад су их Кадмејци протерали, настанили су се у области Пинда под именом Македонци..." (Херодот, Историја, I, 56, стр. 30-31, Матица Српска, Нови Сад 1988, превод Милан Арсенић).

"...Сви су ови, сем Хермиована, били пореклом Дорани и Македонци и доселили се из Еринеја, са Пинда и најзадиз Дриопиде..." (Херодот, нав. Дело, VIII, 43).

Како преходно напоменусмо, до данас је у науци остало важеће мишљење да су ти Македонци били мешавина Грка са северним не-грчким народима (Епирцима, Пеонцима, Илирима, Трачанима...), но ни ово се до данас не сматра коначним ставом.

Језик античких Македонаца, такође нам углавном није познат нити реконструисан. Утврђено је да преовлађују грчке властите именице, грчки географски називи, као и грчки називи месеци у македонском календару.

Што се пак тиче предања о хеленском пореклу македонских краљева, Грци су их још у петом веку пре Христа сматрали тачним, што би се могло протумачити да је положај Хелена у македонској држави био веома висок.

Међу владајућим родовима, који су били велепоседници и организовали народне скупштине, којима су присуствовали сви Македонци способни да носе оружје (а све се то може сматрати остатком претходног родовско-племенског уређења), постепено се истакао род Аргеада, који успоставља превласт над великим делом тадашње Македоније.

Током времена, иако није постојала институција наследне власти, Аргеади стварају монархију.

У време краља Амните И, што је период Грчко-персијских ратова, Македонија признаје власт Персијанаца, али се убрзо ослобађа персијске превласти.

Први истакнутији краљ из куће Агреада, био је Амнитин син Александар (498.-454. пре Христа). Он се не сукобљава са Персијанцима, али шири територију државе освајајући суседне независне области, учвршћујући своју власт. Он је први кога Хелени признају за сродника и дозвољавају му учешће на Олимпијским играма. Његови наследници ућвршћују државу и проширују територију.

Краљ Архелај I (419.-399. пре Христа), спроводи низ реформи како би ојачао централну власт. Он је градио утврђења, просецао путеве, ојачао војску, а нарочито коњицу, усавршивши јој наоружање... По реду, он је девети краљ. Премешта престоницу из града Еге у град Пелу. На свој двор, он почиње да доводи познате Грке, чиме се може сматрати и почетак хеленизације Македоније.

Нарочито добре односе, одржавао је са Атином, што се испољавало и у неколико заједничких војних похода, као и гушења устанака и у Македонији и у Атини. Убијен је 399. пре Христа, а после њега се у кратком временском периоду (399.-390. пре Христа), мењају три краља: Архелај II, Амнита II и Паусанија.

Амнита III (390.-369. пре Христа), успева да сузбије унутрашње немире. Водио је рат са Илирима протеравши их из земље уз помоћ грчких градова са Халкидика. Са њима склапа уговор који брзо бива нарушен од стране града Олинта, који покреће акцију против Македоније. Уз помоћ Спарте, Олинт бива поражен 379. пре Христа. У страху од Спарте, Амнита се обраћа Атини и са њом склапа уговор о савезништву.

После његове смрти, 369. пре Христа, у Македонији је поново анархија и борба за власт. 365. пре Христа, на престо ступа млађи Амнитин син Пердика III (старији син Александар II, убијен је 368. пре Христа), који поново заводи ред у земљи. За време Пердике III (365.-360. пре Христа), забележена је велика дипломатска активност. Он склапа и раскида уговоре са грчким савезима и градовима, док се са другима сукобљава. Гине 360. пре Христа, у борби са Илирима.

КЛАСИЧНА АНТИЧКА МАКЕДОНИЈА

(период Филипа и Александра Македонског 259.-323. пре Христа)

ФИЛИП II МАКЕДОНСКИ (359.-336. пре Христа)

ПИТАЊЕ ИЗВОРА

За период Филипа Македонског, поседујемо већи број извора. Иако су често међусобом контроверзни, непотпуни, често засновани на разним легендама, или пак оптерећени политичким приликама датог времена, ипак морамо признати да нам дају одређену слику овог периода, за разлику од претходних, за које смо принуђени да се служимо разним нагађањима и конструкцијама.

Од Теопомпа, остали су нам разни одломци из његове "Историје".

На основу њега пише Диодор са Сицилије у XVI књизи своје "Историјске библиотеке". За ово дело се сматра да је пуно нетачности, материјалних грешака (нарочито хронолошких), готово без унутрашње историје, углавном описује спољно-политичке односе. Но, и поред свих наведених недостатака, ово је незаобилазно штиво јер једино оно даје како-тако повезану историју Македоније и Грчке у време Филипа.

На основу Теопомпа пише и учени граматичар Дидим (I век пре Христа). Он тумачи неке од Демостенових говора. Сачувани су нам само одломци са папирусима из Египта.

Такође на основу Теопомпа, пише и Плутарх, користећи га за своју биографију о Демостену.

Теопомпа користи и римски писац Помпеј Трог (I век пре Христа), у својој "Историји Филипа". Позната нам је само на основу кратког излагања Јустина.

Такође је познато да је и Теопомпов савременик Ефор (III век пре Христа), писао о Филипу, али тај рад није сачуван. Њега је делимично користио Диодор са Сицилије.

У другу групу извора, спадају говори беседника Есхина, Демостена, као и беседника публицисте Исократа (IV век пре Христа).

Овде је потребно напоменути још и то, да Демостен Филипа у својим "Филипикама" назива варварином.

ФИЛИП II

Долазак на власт Филипа Другог, означава велики преокрет у историји Македоније и Хеленског света уопште. Македонија постаје најмоћнија држава на Балкану.

На самом почетку своје владавине, Филип ослобађа Македонију од притиска северних варвара. Он побеђује Илире и одузима им земље све до Охридског језера. Укида локалне динсатије на северу земље и тиме учвршћује јединство државе.

Филип Други реорганизује дотадашњу војску сељака и ствара чувене фаланге, одред пешака распоређених у збијеним и дубоким редовима, наоружаних са око 5 метара дугим копљима (сариси). Овако распоређен одред пешака сада наступа као једна целина, борбена и дисциплинована, а нарочито увежбана сталном обуком и ратовима.

Успон Македоније под Филипом, текао је муњевитом брзином. Већ 357. пре христа, заузима Амфипољ, атинску колинију на ушћу Стримона, што је значило отворен пут за Пангајску гору чувену по рудницима сребра, као и осталих руда. Године 356. пре христа, Филип осваја Потидеју и расељава тамошње атинске клерухе. Град уступа Халкиђанима са којима склапа савез. У подножју Пангајске горе осниваград коме даје име Филипи, населивши га Македонцима. Почиње да експлоатише Пангајске руднике и да кује златан новац по узору на персијски дарик.

Године 352. пре Хр., Филип се умешао у ''свети рат'', пошто су Фокиђани опљачкали чувено пророчиште у Делфима, те почели да тероришу целу Хеладу. Тесалци се обраћају Филипу за помоћ, а он код Крокос поља односи победу. Филип стаје на чело тесалске војске, што је значило да му се власт сада простире до Термопила.

Напредовања Филипове војске дешавају се на свим правцима; у Тракији, на Халкидику, Хелеспонту... На крају, Трачани склапају са њим савез...

Године 349. пре Хр., Демостен држи Прву Филипику, где први пут отворено наступа против Филипа.

Године 348. пре Хр., Филип осваја Олинт, а остали градови на Халкидику, бивају присајединјени Македонији.

Године 346. пре Хр., Филип на своме двору води преговоре са Атинјанима на којима учествују и Демостен и Есхин. Закључује се мир.

У међувремену, Филип коначно осваја Тракију, упада у Средњу Грчку, присиљава Фокиђане да напусте Делфе. Македонија бива примљена у делфијску Амфиктионију, што је у ставри значило примање у заједницу полиса.

Тако-званим Филократовим миром, склопљеним између Филипа и Атине, призната су му сва дотадашња освајања, што је у суштини значило потпуну немоћ атине, чије је грађанство подељено за и против Филипа. Док му је Демостен огорчени противник, Есхин и Исократ су његови ватрени заговорници. Филип се сада све више показује као личност која је предодређене да поведе коначну борбу против Персије, као и ујединитељ свих Грка.

После низа похода против разних градова, Филип осваја Бизант, што је Атињане довело до беса, те му 340. г пре Хр., објављују рат.

Године 338. пре Хр., дошло је до коначне битке у равници код Херонеје, где Македонци односе победу над Атином и њеним савезницима.

Будући сада господар целе Грчке, Филип почиње да се припрема за рат са Персијом. У ту сврху, Македонци 336. г. Пре Хр. заузимају Троаду у Малој Азији, која им не прожа отпор. Стигли су до Магнезије на Менандру, када су добили вести да је ФИлип убијен.

Филип је убијен на свадби своје кћерке Клеопатре у Егама, уз присуство многих званичника из Грчке. Како и зашто је дошло до атентата на Филипа до данас није поуздано разјашњено.

Владавина Филипа II Македонског, представљала је најкрупнији преокрет у развоју хеленског света у познатој нам историји. Био је први који је ујединио грчке полисе-државице. Он је био тај који је учврстио темеље за будуће светско царство које ће остварити његов син Александар Македонски.

ВЛАДАВИНА АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ – МАКЕДОНСКОГ (336-323. године пре Христа)

ПИТАЊЕ ИЗВОРА

Извори који су нам на располагању за период живота и владавине Александра Македонског, представљају остатак богате литературе која се бавила овом, једном од најзначајнијих личности целокупне историје човечанства. Може се рећи да до данас није сачувано ни једно дело у својој целини. Остали су само фрагменти, расејани по делима других аутора који су их наводили и користили.

Традиција о Александру је пуна противуречности. Сачувани литерарни извори су како непотпуни, тако и неједнаке вредности, нарочито је ово очигледно у покушају сагледавања целе епохе, а не само Александрове личности. Александар је толико засенио и опчинио своје савременике, да је сва пажња његових историчара била посвећена искључиво њему, док је мало тога забележено, а да није имало непосредне везе са њим. Међутим, без обзира што је о њему написано много, тешко је објективно сагледати његову личност, управо због обимности материјала, који је сав у противуречностима.

Човек који је како самоме себи, тако и својој даљој и ближој околини и готово свим савременицима деловао као надчовек, био је предмет разноразних измишљених прича и легенди. Проглашен је богом, а већ наредно покољење га сматра легендарном личношћу, херојем какав се од њега није родио са овоме свету и слично...

Све су то разлози који су допринели разним размишљањима, стварању разноразних легенди и прича везаних за његову личност. То је главни разлог зашто је данас веома тешко одвојити реално од нереалног. Обимност приповести и разно-разног материјала о александру, разним истраживачима већ више од век и по, не дозвољава да донесу једнодушан и коначан суд о њему. Све зависи од тога, коме ће извору истраживач поклонити више поверења. Тако је настало, а тако је и дан-данас стање по питању проучавања Александра Великог и његове епохе.

Донекле, за превладавање ових проблема, од помоћи би могао бити и богати документарни материјал, такође расејан по разним делима, сачуван у фрагментима, али ипак ос користи јер попуњава многе празнине, нарочито у детаљима кој нису у директној вези са самим Александром или његовом ближом околином.

Пређимо сада на навођење неких од битнијих извора за епоху о којој говоримо.

- Калистен, Грк, родом из Олинта, ученик и сарадник Аристотела, по чијој га препоруци Александар води са собом на поход у азију, како би био његов историчар. Први је писао о александровом ратовању у Азији. Пратио је Александра у свим походима до Бактрије, где је 328/27. г. Пре Хр. осумњичен да је учествовао у завери против АЛександра, те као такав и убијен. Написао је ''Историју Александрових похода'', која је препуна заноса и искреног одушевљења према Александру. Међутим, његов чврст карактер и опирање Александру у кључним тренутцима, када му је и живот био у опасности, отклања сумњу у неистинитост онога о чему је писао, јер најмање што је био то је удварач, што га је касније коштало и живота. Сматра се да је Калистеново дело основа свих каснијих дела о Александру и његовом времену.

- Онесикирт из Астипалеје, историчар-филозоф, ученик Диогена киничара, такође је пратио Александра у његовом походу и то у последњим годинама овога похода, у Индији. Био је командант ратног брода у учествовао у Неарховој експедицији приликом повратка из Индије по Индијском океану. Детаљно је описивао флору и животињски свет, као и људе из тада непознатих крајева. Већина сачуваних фрагмената његовог дела се односи на Индију. Мешао је реално са фантастичним и измишљао неке догађаје.

- Птоломеј, син Лагов, оснивач династије Птоломеја-Лагида у Египту. За његово дело ''Анабаза – Повратак'' сазнајемо једино на основу аријана, коме је он послужио као главни извор. Како је Аријаново дело другачије од свих дела, закључује се да је Птоломејево морало бити другачије у односу на своје савременике. Птоломеј је био један од најистакнутијих Александрових команданата, у стопу га пративши кроз целокупан поход, до саме смрти Александрове. Због свега овога, Аријан га сматра верододстојним, као и због тога што је водио многе поверљиве мисије. Његово је дело настало после његовог проглашења за краља Египта 306. г. пре Хр., када је Александар био већ 17 година мртав, те није имао потребу да измишља и да се улагује.

- Аристобул иза Касандреје, Александров официр, написао је: ''Историју АЛександрових ратова''. Сматра се да је ово дело написао у дубокој старости, свакако после 301. г. пре Хр. и то не на основу собственог сећања већ на основу других аутора.

- Клитарх из Александрије, написао је ''Историју Александра'', дело које је у своје време било веома популарно. Такође се сматра да је ово дело имало велики утицај на каснију историографију, те да од њега, у крајњој линији потиче најраспрострањенија традиција о Александру позната под називом ''вулгата'', сачувана у делима Диодора са Сицилије, Јустина, као и Курција Руфа. О Клитарховој личности не знамо много, но сматра се да је он најранији Александров историчар те да је писао пре Проломеја и Аристобула. Из његовог дела се не може закључити да је учествовао у Александровим походима, те се не може знати на основу чега је написао своје дело.

Пребројане личности, сматрају се најзначајнијим по питању извора за Александров лик и његову епоху, пре свега јер су били његови савременици. Наравно, списак није исцрпљен, јер је било и других људи који су пратили Александра и писали о њему, но, данас се сматарју мање значајним. Највећи део онога што су писали, није се сачувао. За њихова дела сазнајемо тек из радова познатијих аутора који су их користили.

Сада бисмо прешли на личности и њихова дела, који су живели много касније од Александра, а који су важни из неколико разлога. Најважнији је тај, што су нам њихова дела углавном сачувана, а такође и то, што су они били ти који су користили дела напред побројаних аутора, за које без ових других не бисмо ни сазнали да их ови нису поменули.

- Аријан Флавије, написао је '' Историју Александрових ратова'', која се сматра најбољом. Он је био Грк из Никомидије у Битинији. За време владавине цара Хадријана, био је конзул и царски легат у провинцији Кападокији, а после Хадријанове смрти, повукао се у Атину, где се бавио књижњвним радом. Користио је као изворе Птоломеја и Аристобула, који су му се чинили најверодостојнијима. Сматра се да Аријан није ништа сам измишљао нити додавао, те се стога његовом делу и изворима поклања пуно поверење.

- Курције Руф, сенатор за време Августа и његових наследника, написао је дело: ''Историја Алексанрда Великог'' у десет књига, од којих су прве две изгубљене, а остале делимично сачуване. Данас није могуће утврдити да ли су и у којој мери говори, писма, разговори које цитира, верно пренети из иозвора, или су пак његова интерпретација и творевина. Стога се увека давала предност Аријану, но неки други су сматрали управо њега за најпоузданији извор.

-  Диодор са Сицилије (I век пре Христа), у својој ''Историјској библиотеци'', обрадио је и  историју Александра Македонског. Као извора за овај период сматра се да је користио Клитарха.

- Помпеј Трог, римски писац из Августовог времена, за кога сазнајемо из кратког извода Јустина, такође излаже историју Александра у делу: "Historiarum Philippicarum Epitomae", која је сачињена у III в. пре Хр. Он је могао бити важан извор за владавину Филипа, Александровог оца, о чему је напред такође нешто речено.

- Плутарх из Херонеје (II в. Пре Хр.), написао је: ''Биографију Александра Великог'' у оквиру својих ''Упоредних биографија''. Плутарх није био ни историчар, нити пак филозоф, тако да је његово дело пре свега окренуто моралу. Њега пре свега интересује човек са својим врлинама и манама. У том смислу, он је неизбежан за познавање реалнијег карактера Александра Македонског. Он је био велики познавалац извора и литературе, тако да му се може поклонити поверење.

Ово су углавном најважнији секундарни, познатији извори о Александру и његовом времену, такође, (баш као и извори којима су се служили) веома противуречни. Као што смо видели, управо на основу њихових дела, а не оригиналних извора (највећим делом изгубљених), грађена је слика о Александру и његовом времену. Ова слика до данас није довршена, нити је пак коначан суд донешен. Разлог је, како видесмо, с једне стране недостатак оригиналних извора, а са друге пак стране непоузданост доступних нам извора.

Овде треба додати још и то, да је извесно да је на Александровом двору постојао огроман архивски материјал, међутим, ни он нам није сачуван. Многобројни људи из његове околине су, извесно били задужени да скупљају и сређују званична акта, писма, извештаје официра, наредбе и слично. Главни секретар, архиграматус, био је Грк Еумен из Кардије, који се помиње заједно са непознатим Диодотом из Еретрије као састављач: ''Александровог дневника'', који се помиње код више писаца, а од кога су сачувана само два већа фрагмента, у којима се описују последњи дани и смрт Александрова (налазимо им помена код Аријана и Плутарха), познатији као ''Ефемериде''. Аутентичност и карактер овог Дневника се и дан-данас сматрају спорним.

Из литературе сазнајемо такође за око стотину писама, што Александрових, што оних њему упућених, такође несачуваних. За већину оних за које смо сазнали, сматра се да нису аутентична. За нека од њих се сматра да су аутентична по томе што су имала широк публицитет у грчком свету. Тако се на пример за Александрову посланицу политичким емигрантима, окупљеним на Олимпијским играма 324. г. пре Хр., где им саопшатава одлуку да их врати у родне градове, (Диодор, ''Ист. Библ.''), сматра да је због садржаја вероватно аутентична, јер се ово стварно десило.

Нека од Александрових писама, сачувана су у виду натписа и представљају документе од прворазредног значаја. Тако је на пример, Александрово писмо Пријени из 334. г. пре Хр., где Пријењанима који живе у Наулоху проглашава аутономију.

Такође, значајни су и египатски хијероглифски, као и вавилонски клинописни споменици тога времена.

Посебну и веома значану групу извора чини новац, на коме се поред одсликавања привредног развоја и трговачких веза тога времена, понекад бележе и неки важнији догађаји. На новцу се често може видети и политичка слика, као и схватања и веровања тога времена. Александар је прихватио атински систен за сребрни и златни новац и укинуо дотадашњи персијски биметализам. Завео је једнство новца на целој територији царства. Производња новца је доживела процват захваљујући пуштању блага из персијских ризница у оптицај. Отварају се нове ковнице. Све у свему, новац одсликава велики замах који је доживела привреда његовог времена.

Овим заокружујемо причу о изворима из Александровог времена. Она је била неопходна да би се видело на основу чега почива изграђена слика за овога, заиста једног од највећих људи историје човечанства. Међутим, иако се чини да је о њему све познато, због великог дела изгубљених оригиналних докумената, морамо констатовати да права слика о њему и његовом времену  још није коначно уобличена, због свега што смо горе већ поменули. Да би се ова констатација разумела, било је потребно да се мало детаљније позабавимо овим питањем, које ће извесно је, још за дуго остати нерешени проблем у науци.

АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ - МАКЕДОНСКИ

Син Филипа Другог, највећег владара кога је до тада хеленски свет имао прилику да упозна, Александар, у тренутку очеве смрти има свега двадесет година. Пред њим се појавио огроман проблем. Прво што је морао, било је да се докопа власти елиминишући остале претенденте на престо, а потом да сачува оно што му је отац постигао. Поред тога, он на Балкану мора да се бори са северним варварима, одбијајући њихове нападе, који непрестано упадају у Македонију или угрожавају њене границе. У Грчкој пак, непрестано избијају побуне, каква је она која се десила у Теби, коју, 335. г. Пре Хр. Осваја и тако-рећои сравњује са земљом.

Атина је принуђена да му изручи главне непријатеље...

Огромни задаци, рекли бисмо за младог Александра на самом почетку његове владавине. Но како јеоцењен, очигледно с правом као изузетна личност, снажан и неуморан, изузетно чврстог карактера, он успева од самог почетка да се наметне као владар, те да на сваком кораку однесе победу. Истовремено, он је изузетно образован, човек широке културе, коме је учитељ Аристотел успео да угради високе идеале тога времена, те изузетно снажан осећај припадности хеленској цивилизацији.

Као млад, зенесен је лепотом коју су му приписивали, изузетно храбар, у политици и војној стратегији непревазиђен, сматра самога себе потомком  Ахилеја и Херкула, што је младалачкој необузданости давало неизмерни осећај снаге, месијанзма и одлучности да изврши оно за сшта је веровао да је позван – сламње огромног Персијског царства, исконског непријатеља Хелена, те оснивање новог, на хеленским основама, света, за који је веровао да треба да га створи, те да је управо он једини који то може извести...

Са 37.000 људи прелази у Азију. Јзгро те војске чини 13.500 Македонаца, распоређених у фаланге, такође, са њим је и одлична коњица која броји око 5.000 људи. Он успева да одржи ово бројно стање пре свега попуњавањима из Грчке, као и регрутовањем нових војника од локалног становништва које ослобађа персијске власти. Са овим, релативно малим бројем људи, он, видећемо касније, успева да сломи несравњиво већу и бројнију људством Персију, тог огромног колоса, те да оснује своје светско царство.

После првих Александрових победа, Персијско царство је у распадању. Локални господари отказују послушност цару. Александрова победа је неизбежна. Персија више нема за противника само младог краља, жељног славе и авантуризма, већ сада и своје поданике који подижу побуне. Цар је принуђен да се поред Александра, сада бори и против локалних побуна, којих је све више.

У пролеће 334. г. пре Христа, Александар се искрцава недалеко од легендарне Троје. Ту прославља успомену на легендарног хероја, Ахилеја, кога сматра својим претком. Птпм, на обалама Граника побеђује локалне сатрапе. Потом редом, једног за другим осваја ( или пак, у зависности од угла гледања – ослобађа) грчке малоазијске градове у Јонији. Године 333. пре Христа, у граду Гордију, пресеца чувени Гордијев чвор, што га у симболичном, али и свакако у правом смислу чини сада господарем Мале Азије. Од сада, куда год пролази, народ га прима као ослободиоца, а не као освајача, често у њему препознајући испуњење разних древних пророчанстава, са којима је млади војсковођа несумњиво упознат. У почетку рекло би се, он их само користи ради учвршћивања своје популарности, а тиме и неприкосновене власти, међутим, како време одмиче, он сам почиње у њих да верује, што ће, видећемо касније имати и кобних последица по његов углед, нарочито међу својим Македонцима – слободним људима, који не могу у човеку да виде бога, а нарочито међу увек цничним и скептичним Грцима, код којих ће овакви поступци изазвати често бес и разочарења, што ће довести до низа побуна и завера против њега...

У почетку, свуда уместо персијских сатрапа, он поставља на чело власти македонске генерале, но, увек задржава персијски, односно локални облик управе.

Дарије III, перисјски цар, креће му у сурет са неупоредиво бројнијом војском. Новембра 333. г. пре Хр. у битци код Иса, Александрова војска, захваљујући вештој тактици, брзој и окретној коњици, као и непобедивим фалангама, до ногу туче Персијанце. Цар Дарије Трећи је у бекству, а Александар ипак одбија да га гони. НАиме, проценио је да му је у датом тренутку важније да претходно освоји Сирију и Феникију, како би осигурао позадину. Дарије Трећи је принуђен да преговара, али безуспешно. Александар има очигледну намеру да га потпуно сломи, те да замени његово место. Следеће, 332. г. пре Хр., Александрова војска заузима Тир, а потом Газу. Пут за Египат, сада му је отворен. Он продире долином Нила, све до Мемфиса. Овде се сада, по први пут, издаје за наследника фараона, а не персијске власти, како је то свугде до сада био случај. Била је ово велика прекретница у идеологији младога војсковође, која ће га могуће, на крају коштати живота. На ушћу Нила у Средоземно море, он оснива град, коме даје своје име – Александрија, који ће убрзо превазићи тир у трговини са Грчком. Потом, у зиму-пролеће, 332/331. г. пре Хр., он посећује светилиште бога Амона у Сиви (Амонова оаза), где је по предању, бог Амон потврдио Александру његово божанско порекло, те му обећао владавину над светским царством које треба да створи.

Потом се Александар, сада убеђен у своје божанство, враћа Азији, где је године 331. пре Хр., у битци код Гуагамеле, недалеко од Абдере, иако бројно неупоредиво слабији, уништио последњу Даријеву армију. Вавилон и Суза, Даријеве престонице, предају се без борбе, а Александар одлази у Грчку намеснику Антипару, коме је преко потребан у борби против побуњене Спарте, коју, у битци код Мегалополиса, исте године побеђује.

Коначно, пао је и Парсеполис, који Грцима доноси огроман плен. Дарије је стално у бекству, док Александар непрестано напредује, пратећи Дарија, кога најзад сустиже, али мртвог. Наиме, код Егбатане, Дарија је убио један његов официр, јула 330. г. пре Хр.

Александар узима титулу цара Персије.

Обзиром да су и Грци и Македонци следили Александра у нади да коначно сломе Персију, те да јој се освете за вишевековно злостављање Грка, сада када је она потпуно сломљена и на коленима, они желе да се врате кући и не виде смисао даљих освајања. Овде настају први неспоразуми александра и његових најближих другова. Међутим, Александар, сада наследник Ахеменида, жели да покори цело царство, те одлучује да се поход настави даље. Он са војском наставља са освајањима истоних сатрапија, када између 330-327. г. пре Хр. стиже са изнуреном војском на границе  Индије.

У овом периоду, Александар је у сталном сукобу  са својим највернијим сарадницима и пратиоцима. Он усваја источњачке обичаје, док ови, будући осећајући се слободним људима, то не могу да прихвате.

Александар се жени персијском принцезом Роксандом, те сада, као потпуни наследник Ахеменида, захтева да му се чини прскинеза-да пред њим падају ничице. Све ово производи неколико завера, које је александар принуђен да угуши, ликвидирајући и најоданије му до тада, другове и сараднике.

Године 326. пре Хр., Александар у сливу Инда, побеђује индијског принца Пора, дошавши до Хифазиса, леве притоке Инда. Међутим, преко мере изнурена војска одбија даље да га прати. Разочаран и сломљен, Александар је принуђен да изда наредбу за повратак...

Војска се сада, изграђеним бродовима спушта низ Инд до Индијског океана. Потом се дели на три групе. Под вођством Кратера, прва група одлази на север, друга, коју предводи сам Александар, иде дуж обале океана, док трећа, на челу са Неархом, оставши на бродовима, плови океаном до ушћа Еуфрата. Поред војног, ово је и истраживачко путовање.

Године 324. пре Хр., Александар је са остацима своје војске пристигао у Сузу. Као и претходник му Дарије, и Александар сада има проблема са недисциплином и анархијом широм царства. Осећа се потреба за реорганизацијом државе и војске. Сматра да ће спајањем Грка и Македонаца са освојеним народима постићи жељено јединство и умирити непомирљиве страсти. Како је претходно то учинио сам, сада наређује и својим војницима да се ожене персијским женама, не би ли везао једне за друге и тиме учврстио царство.

Далеко, у Сузи, из Азије, он покушава да решава проблеме који потресају Грчку. У циљу смиривања напетости, он наређује грчким градовима да врате кући све старе изгнанике, потом, како би потврдио своју апсолутну моћ, наређује да га славе као божанство. Међутим, болест га спречава да своје намере спроведе до краја.

У својој тридесет и трећој години, 31. јуна 323. г. пре Христа, умире. До данас је остало нејасно да ли је умро од болести, или је пак по среди било убиство тровањем.

За непуних петнаест година, постао је апсолутни господар Грчке и читаве азије. Но, његово је дело остало недовршено, али ипак огромно. Основао је низ колонија, многима надевајући име Александрија, које су постале жариште хеленске културе. Успео је да створи јединство, прво међу самим Хеленима, до тада незамисливо, потом између Хелена и Македонаца, а онда и њих самих са народима Азије. Својом изузетном енергијом и способношћу, успео је да се наметне као апсолутни господар свих територија којима је владао. Ипак, времена је било сувише мало да овако грандиозно дело опстало. 

Миодраг Р. Рођенков

НАПОМЕНА: Текстове објављује Удружење грађана "СРПСКИ ДЕСПОТ" (регистровано под бројем 3/1-1425/2-2002-07). Дозвољено је преписивање и објављивање текстова уз обавезно навођење извора и само уз сагласност аутора текстова.