Рудолф Арчибалд Рајс (Rodolphe Archibald Reiss) је рођен 8. јула 1875. године у немачкој покрајни Баден. Основну и средњу школу је завршио у Немачкој, а затим одлази на студије у Швајцарску у романски кантон Во. Факултет је завршио 1897. и стекао је звање доктора хемије. По завршетку факултета ради као асистент на универзитету у Лозани, где стиче титулу доцента. 1906. постаје редован професор криминалистике. 1914. године, на позив српске владе долази у Србију где истражује Аустро-Угарске, Немачке и Буграске злочине над цивилима. Са српском војском је прешао Албанију, а био је и на солунском фронту. 1918. године је са Моравском дивизијом ушао у ослобођени Београд. Био је члан српске делегације на мировним преговорима у Паризу. После Првог светског рата живео је у вили "Добро поље" у Београду.  Пред крај живота објавио је ратни дневник под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима. Умро је 8. августа 1928. године у Београду. После његове смрти је објављено његово посмртно завештање Чујте Срби!.

Јовица Курешевић

ЧУЈТЕ СРБИ, наставак

Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа. Док су страначке вође и њихови штабови још били родољуби - а, судећи по свему ономе што сам прочитао и чуо, у то време су заиста били - зло још није било нарочито велико. Истина, то није погодовало брзом и мирном развоју. Уосталом, после дуготрајног робовања какво је било ваше, није се могло тражити од народа који је тек повратио слободу да буде мудар као људи који су дуго живели у њој. Уз то, ваша тек васкрсла држава је узимала за пример политичке системе већ прилично деформисане чак и у земљама веома старе и континуиране културе. Најзад, родољубље је код страначких вођа било још довољно делотворно и спречавало их је да свесно раде против интереса земље.

То се, међутим, мало-помало мења. Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сад имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта говорим - они згрћу богатство. Ако сте пре рата и имали политичара који су, у свом већ странчарењем искривљеном духовном склопу, имали у виду само оно што су сматрали добрим за земљу, парламент вам је већ био преплављен људима који су тражили личну корист у тим политичким страстима. Трка за министарским положајима је почела! Ваша скупштина већ није била израз народне воље. Тако су, током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика - профитера Велизара Јанковића, резервног официра, испословала да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначкијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницама у рату - парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружити онима који су се борили. Ти родољуби су били Алекса Жујовић и Драговић а ниједан није припадао интелигенцији.

А какву су улогу одиграли ваши забушанти из Скупштине за време рата? Да ли су бар покушали да ублаже недостатак храбрости и родољубља обављањем неког корисног посла искључиво за добро земље и забораве приватне и презира достојне страначке интересе? Нису! Што је рат дуже трајао, то су они поново западали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим на Крфу, приредили су свету кукавну представу отимања политичара о министарске фотеље док им је отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на бојном пољу. Био сам на Крфу марта 1918. и три седмице сам гледао како вам се политичари жестоко боре за власт изазивајући министарске кризе једну за другом. Згадио сам се и стидео се, за, на бојном пољу, неукаљано србско име.

И ти чудновати посланици-забушанти једне ратничке и јуначке нације сматрали су да острво Крф није довољно удобно- а можда и недовољно сигурно-за тако значајне људе попут њих. Копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, где би, онако добро плаћени као што су били, могли да воде још много лепши живот. Да, Скупштина је била потпуно бескорисна, бар после повлачења преко Албаније, када је непријатељ заузео целу Србију. Ако су, ради угледа, желели да је одрже по сваку цену, место јој није било на Крфу, већ у бомбардованом Битољу. Нисам се устручавао да то кажем вашим политичарима на Крфу у марту 1918. „Па, Битољ је под непријатељском ватром и Скупштина би била бомбардована", говорили су ми ти политичари. „Па, шта?", одговорио сам им, „војници су вам тамо иако се град бомбардује. Наравно, вероватно ће бити густо. Неки од вас ће тамо можда погинути као што гину и војници. Није то, међутим, већа несрећа од погибије бораца. Напротив, живот неког некорисног посланика данас је мање вредан од живота најобичнијег војиика". Разумљиво, те им се речи, а биле су истините, нису много свиделе, баш као што је министар Велизар Јанковић био непријатно изненађен када сам му рекао да је њему, српском младићу десет година млађем од мене, странца, место у рову, а не у салонима хотела „Велика Британија" на Крфу.

Ваши политичари - странчари избегли у Женсву, Париз, Ницу, Лондон!? Рат и невоље властите земље ничему их нису научили. Наставили су страначке свађе у земљама у којима су нашли уточиште. Својим домаћинима су тако кукавно приказивали како се браћа међусобно раздиру. Истина је да политичари нису придобили симпатије за србски народ већ војници и сељаци који су радије гинули него повијали главу пред нападачем. Када сам се, после повлачења преко Албаније и пре придруживања војци на Солунском фронту, такорећи даноноћно борио за вас, и сам сам морао да трпим због њихових сплетки и кукавичлука. У ствари, мене, који ништа нисам знао о вашим страначким борбама, позвала је влада са почетка рата да помогнем вашем народу, влада којом је председавао Пашић. То је било довољно политичарима- забушантима из странака супротстављених Пашићу да ме прогласе „радикалом", човеком кога треба тући и најподмуклијим оружјем. Они су то чинили, па су смислили и такву грозоту да ме поткажу савезницима као шпијуна који ради за централне силе, и то мене који сам све жртвовао за ваш народ! Срећом, савезници су били сигурни у мене. Дали су ми тај срамни документ да га чувам у архиви као доказ људске злобе и незахвалности. Било ми је тешко, веома тешко када сам увидео да су људи из народа којем сам све жртвовао способни за такав злочин, али ми није ни падало на памет да због тога окривим цео народ. Прогутао сам ту горку пилулу, прећутао сам и ипак наставио да се жртвујем за вас јер сте ви браћа мојих величанствених другова са фронта. Сада знате шта ме је у току целог живота највише заболело, а исто тако знате да су ми ту бол нанели ваши страначки политичари.

Управо су ваши страначки политичари, не бих рекао смислили, већ прекомерно искористили и чувен случај око „Црне руке" на Солунском фронту. Та афера није била тако озбиљна јер ја данас више не верујем у онај наводни атентат на принца регента Александра. Данас сам убеђен да су сваки делић тог атентата измислили ваши политичари. Случај се морао разрешити између наводних завереника и војних руководиоца. У то време сам предложио вашем вођи, тада принцу регенту, да позове окривљене и да им одржи следећи говор: „Припадали сте тајном удружењу које се бавило политиком и које је хтело да наметне своје ставове народу. Ви знате да је то противно закону и да се ви, војници, не смете бавити политиком. Морали бисте да будете кажњени, али смо у страшним борбама. Поред тога, знам да ви волите отаџбину. У овом трагичном тренутку по нашу земљу, ја нећу да сами осуђујемо припаднике војске на којој почива сва наша нада. Желимо да заборавимо вашу грешку, али ви идете на прву линију, храбро се борите за ову земљу која вам опрашта, а ако треба, жртвујте се за њу." Принц Александар је био вољан да тако поступи, али су га политичари убедили да су угрожене све слободе српског народа и да треба препустити „правди", њиховој „правди", да слободно делује. План им је био тако добро изведен да сам и ја у једном тренутку поверовао да земљи прети велика опасност од „завереника". Касније сам, међутим, увидео да је „Црна рука" била само родољубива реакција против диктатуре политичких странака и да су се оне браниле врло сумњивим средствима. У Женеви су човека који је био, можда, најнесебичнији и најискрснији пријатељ савезницима потказали као шпијуна, у Солуну су наложили да се осуде храбри официри ратници због завере против безбедности државе и против владаревог живота. То су поступци ваших страначких политичара!

Треба ли вас подсећати да се ти политичари-странчари нису задовољавали тиме што ће склонити себе, већ су искористили свој утицај да склоне сву своју породицу и пријатеље?

Чим се рат завршио, ваши политичари су појурили да поново приграбе власт и управљање пословима. Ни на памет им није пало да би прве редове требало препустити онима који су се жртвовали за отаџбину. Напротив, свим могућим средствима су настојали да са значајних положаја уклоне све ветеране. Ови су, пак, још били превише уморни од надчовечанских напора које су уложили, па су им то допустили. Елем, политичари више нису знали ни за какве границе својих себичних амбиција. Био је то плес министарских портфеља, који су доносили богатство онима који би их се дочепали. Најбољи начин да брзо постанеш богат јесте да постанеш министар!

Од рата до данас (1928.), видео сам најмање педесетак министара и, с ретким изузецима, сви ти министри су се обогатили. Као што сам већ рекао, својевремено се причало како је бугарски краљ Фердинанд, да би га придобио, једног значајног политичара поставио за министра на шест месеци, што је поменутом политичару било довољно да купи лепу вилу у једној од најлепших софијских улица. Код вас је, међутим, драги моји српски пријатељи, сада још горе. Погледајте какво је право краљевско имање ваш министар Нинчић стекао. Погледајте му куће у граду! Зар заиста верујете да је све то плаћено штедњом од иметка који је Нинчић имао пре рата и од министарске плате? А баслословно богатство Стојадиновића, бившег министра финансија, сина честитог човека без икаквог богатства? А Божа Максимовић, пре рата само ситни сиромашни намештеник који је без завршених студија? Да ли је ону лепу кућу вредну неколико милиона и онај накит и друге бескорисне стварчице које је његова жена накуповала у Паризу платио својим новцем кад тог новца није ни било? Пашић, коме је бављење политиком већ било много донело, после рата је постао један од најбогатијих људи у Краљевини.

Не, ти политичари су искористили свој положај да би се лично обогатили, понекад и нимало поштеним средствима. Тиме су показали да је њима политика само средство за брзо стицање всликог новца.

Не користе, међутим, само политичари- министри политику да би се обогатили, већ и обични политичари- посланици следе њихов пример. Међу њима бесни најсрамнија корупција, а одатле је захватила функционере који зависе од политичара. Могао бих навести десетине мени познатих случајева подкупљивања посланика, министара и високих функнионера митом чији износ превазилази милион. Често би ми се то згадило и жалио сам ваш народ што му је судбина у таквим рукама.

Понекад би се јавно мнење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције. Тада би ваши политичари- странчари основали скупштинске анкетне комисије, које никада нису дале велики резултат зато што вукови не једу једни друге. Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су се добро чувале да не забразде дубоко пошто су добро знале да корупција није апанажа једне странке него свих. Ваши политичари- странчари су, дакле, мирно могли и даље да се богате на рачун појединаца и државе. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених снажно деловао на службенике свих нивоа? Ја тако не мислим и сада ми је сасвим природно што индустријалац или трговац који жели да вагон са његовом робом крене, мора да да позамашно мито шефу станице, што парничар који жели да убрза поступак мора да подмаже писара и што онај који мисли да добије пасош за путовање у иностранство, или странац који би да добије боравишну дозволу, мора да увуче неколико новчаница међу документа која предаје полицији. Јасно је да нимало не служи на част вашој земљи, али ти потчињени службеници само следе пример који добијају одозго. И тим људима би се могло још много лакше опростити него вашим политичарима и другима. Оправдање им је мала плата, јер ви врло слабо плаћате потчињене службенике, чак и оне више. Насупрот томе, посланици вам имају веома добре плате, а често примају и пензије као „бивши министри". Они немају оправдања.

Тако су политичари искрварили земљу. Свуда су ми ваши старији људи причали како је у њихово време повериоцу била довољна само реч онога који узима новац у зајам и да чак није тражио ни признаницу јер је знао да дату реч сви поштују. Данас често ни најпрописније издата признаница данас није довољна. Дужник ће понекад покушати да се извуче и најнечаснијим средствима. Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине србског тла. А, на несрећу, политачари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећи незналица, најнечаснији човек, ако је „штићеник" политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу. Када се неки кандидат пријави на конкурс за неко место у министарству, не питају га: „Шта знаш? Шта си радио досад? Шта си радио када је отаџбина била у опасности?" Него, питају га: „У којој си странци? Који посланик те препоручује?". Последице оваквог начина рада су погубне за земљу. Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају. Онај који ме је заменио на положају који сам ја створио и за који се тражи најозбиљније знање и искуство био је човек са само два или три разреда гимназије и подофицирском школом. Као млад ученик, покушао је да похађа трговачку школу, али је избачен после месец дана због потпуне неспособности. Ни дан-данас он појма нема ни о најосновнијим стварима. Ваши политичари-странчари су се, ипак, усудили да поставе тог човека на то веома одговорно место пошто је био кум једног тадашњег моћника и пошто је у новчанику имао чланске карте двеју политичких странака: радикалне и демократске. Као што није ни могло бити друкчије, стално је чинио правосудне грешке, осуђивао невине, а ослобађао криве.

Наравно, ваши политичари-странчари желе да међу чиновницима имају само људе из своје странке. Чиновиик мора да буде њихов бирач и, захваљујући утицају и моћи којом располаже, мора му донети и гласове потчнњених. Његово знање, поштење и прошлост немају никакву улогу ако политичар-посланик или министар сматра да му може бити од користи. Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао с њом. У полицију су вам политичари поставили људе кажњене због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у јужној Србији, крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци-злочинци, који су истовремено били и странчари, нису кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку. Истина је да међу вашим полицајцнма има и честитих људи, врло честитих и квалификованих, и од њих би се могла створити веома добра и веома поштена полиција. Ти добри полицајци, међутим, немају никаквог утицаја у вашем Министарству унутрашњих дела. Тамо газдују партијци, често врло непоштени. То је лоше, и то вам уназађује народ, који, као, уосталом и свуда, следи пример оних горе.

Ваши политичари, а већина их никада ништа није учинила за вашу земљу, не воле оне који имају заслуга за вашу отаџбину. Боје их се јер су им они живи прекор. Због тога настоје да их истисну из свега, и из војске и са функционерских положаја. Кад им се укаже прилика, покушавају чак да их срозају у очима јавности. Опасна јс то игра.

Ваши политичари се грчевито држе парламентарног система пошто им он, застарео и труо, најбоље служи личним амбицијама. Наравно, ако би се данас применио парламентаризам какав је био замишљен пре век и по, било би то нешто друго. Изворни парламентаризам је било народно представништво где је посланик заступао вољу групе бирача, и то целу групу, а не само оне који су му дали глас. Био је дужан да служи свима, а не само групи са посебним интересима.

Да се разјаснимо. Посланик је, дакле, човек кога шаљу грађани неког краја као свог опуномоћеника да расправља са опуномоћеницима из других крајева земље о средствима погодним да се заједиица учини срећнијом и, у оквиру те заједнице, и подручје које заступа. Он је добио овлашћење општпм гласањем. Истина нису за њега сви гласали, али је имао већину, што је одлучило о његовом избору. После избора, он је опуномоћеник свнх бирача свог краја а, као такав, мора да штити интересе свих, а не само оних који су му дали гласове. Он сме да има само једног шефа који му наређује: тај шеф му је властита савест. Дужност му је да веома озбиљно проучава сва постављена питања и сва предложена решења. Када му је понуђено решење у складу са убеђењима, он треба да гласа за њега, а ако га, с друге стране, његово убеђење осуђује, треба да гласа против. Ако прихвата налоге других, он издаје своје пуномоћје.

Да ли се тако догађа сада у свим парламентима, посебно у вашем, а ти парламенти, наводно, заустављају вољу целог једног народа? Ни најмање. Већ од почетка савременог парламентаризма, посланици су се груписали према свом поимању дужности и потреба државе. Те групације су образовале политичке странке које ниједан устав - а устав је основа држава - не познаје. У почетку су присталице тих група или политичких странака улазиле у њих јер су им се погледи у вези са јавним животом заиста слагали са погледима осталих чланова групације. Ипак је, од самог почетка, било и оних других који су се везивали за одређену странку из себичног рачуна. Парламентаризам је трајао и мењао се како је расла хомогенизација у државама, како су интереси укупног становништва постајали све више заједнички и како су се, тиме, програми различитих политичких група приближавали. Постао је ужасно себичан, па је сада одбрана властитих интереса преча од одбране интереса читаве државе. Парламентаризам је истовремено постао одскочна даска амбициозним људима који би да стигну до високих положаја. Пошто се не могу попети главним степеништем да би успели, користе помоћно и пролазе кроз кухињу, па у салон.

Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странкама, па су оне постале крајње моћне. Оне су, пре свега, завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника, који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака а већина народа их не зна, данас приближавају једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у којем су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које уосталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара. Ти клубови су прави „совјети" у земљи која, с правом, не жели да призна и следи Совјетску Републику, бившу Русију. Вође политичких странака су постали прави диктатори, али уместо једнога њихова земља их има колико има и политичких странака.

Последица свега тога је да се о законима итд. не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака. Није потребно указивати какву опасност то представља. По изванредном природном богатству, виталности и снази становништва- а не „интелигенције" - што је дошло до изражају у дешавањима у великом рату, Краљевииа СХС би данас морала да буде, ако не на челу целе Европе, бар на челу западног дела овог континента. Због борби политичких странака сада је једна од најслабијих.

Ако парламентаризам настави овако, а наставиће, он великим корацима јури у пропаст, а са собом ће повући и државе којима би требало да служи. Ако се процени да га треба задржати, а не заменити неком новом институцијом боље прилагођеном савременим захтевима, биће га потребно суштински реформисати, а посланицима вратити првобитну дужност: да буду само гласноговорници целокупног становништва једне области чији се највиши интереси стапају са интересима читаве националне заједнице; да не буду ни у чијој другој служби већ у служби сопствене савести.

Сматрам, међутим, да је немогуће обновити тако трулу установу каква је парламентаризам. То је старац нагрижен болештинама. Ваља га заменнти неком новом и чистом снагом из оног здравог дела нације. Надметање међу народима ће бити све страшније како се увећава становништво и не дозвољава самозаваравање утопијама од којих су се многе лоше показале. Тако је пропао и онај „велики принцип општег права гласа". Била је то веома лепа замисао, али је његова примена показала да оно не постоји и да не може постојати. Погледајте шта се дешава код вас и како се спроводе избори. Или кандндати плаћају пиће, деле новац и обећавају брда и долине када постану посланици, или пак полиција силом, хапшењем и свим другим облицима злостављања намеће званичног кандидата владајуће странке. И то се назива „општим правом гласа"! Каква срамота!

Три четвртине становништва тражи само могућност мирног живота и да има оно најнеопходније за живот. Њих ни најмање не занима политика и само траже да се земљом добро управља. Свеједно им је да ли ће та власт бити диктатура или било шта друго под условом да им се допусти да мирно зарађују за живот. Ипак, стало им је до заставе, која симболизује јединство земље, а та застава код вас јесте краљ. Они не траже ништа више, а гади им се циганско погађање ваших политичара.

Данас-сутра ћете сигурно избацити све своје посланике-странчаре и парламент заменити нечим прилагођенијим савременом животу и мање корумпираним. Живот савремене државе може да се упореди са животом великог модерног индустријског предузећа. Да би живела, савремена држава мора да извози како би имала новца да купује од других оно што нема а што јој је неопходно. Стога се мора организовати као и свако индустријско предузеће. Као и оно, она мора да има директоре, а то су министри, генерални директор је њен шеф државе, а административни савет сада представља парламент, али га лоше представља пошто су парламентарци сувише бројни да би могли делотворно да раде - искуство је, наиме, показало да се мање ради ако више људи учествује у неком послу.

Имаћемо, дакле, редуциран „управни одбор" , који ће заменити покојну скупштину, од, рецимо, двадесетпет чланова. Ваши директори, бивши министри, биће стручњаци у својој области, бавиће се само њоме и неће се мешати у страначку политику. Они ће бити први функционери у свом ресору и, као и у индустрији, ако буду способни и не учине нешто што пада под удар закона. Министар саобраћаја ће бити инжињер железнице, министар финансија банкар, пољопривреде пољопривредни стручњак, а не неки адвокатић који о томе нема појма, али је зато велики странчар. Смањићете број министарстава, који је невероватно увећан како би се странчарима створили велики приходи и моћан положај. Ова мера ће одмах зауставити трку за портфељима, што је сада главна преокупација ваших политичара - странчара. Када министру-директору буде потребан закон да би добро управљао граном делатности земље која му је поверена, он ће израдити предлог и предати га „административном савету", који можете назвати како хоћете: државни савет, сенат итд. Ако предлог прихвати већина у савету краљ ће потписати декрет о његвој примени, а одговарајући министар ће тај закон применити. Ако неки делови још не буду дорађени, савет ће вратити предлог дотичном министру да унесе потребне поправке. Ако се процени да је потпуно неприменљив министар ће урадити други предлог. Међутим, ако одбор одбије неки закон, то никако неће бити разлог за смењивање министра.

Питате ме ко ће бити у том савету? Одговорићу: најбоље главе нације које су, истовремено, поштени родољуби. Тај савет треба да чине представници свих делатности у земљи: сељак, радник, газда, индустријалац, занатлија послодавац, представник слободних професија, научни радник, банкар, трговац, војник итд. Ако у међувремену не почине нешто што пада под удар закона, ти људи ће бити изабрани до старосне границе ако, из овог или оног разлога, пре тога не поднесу оставку. Оне који досегну старосну границу, умру или поднесу оставку замењују други из исте гране делатности. На пример, умре „занатлија" из савета. Представници или делегати занатлија сваког среза тада предлажу кандидата који може да буде и често ће бити један за више срезова. Чланови савета ће, водећи рачуна о напоменама које о предлогу истог кандидата да више срезова, приступити избору једног од предложених кандидата гласањем простом већином.

Таквим начином представљања и бирања убићете оно страшно зло какво је за вашу земљу страначка политика и странчарење. Но, још једном кажем, пазите да тај савет нема више од двадесет пет чланова ако желите да он делује, и то да делује за читаву земљу, а не за интересе неких.

Знам да ћете, читајући ово што вам предлажем повикати: „Па, ово је антидемократски, ово је диктатура итд!" Јадни моји пријатељи, зар заиста мислите да је садашњи парламентаризам демократски? Мислите ли да је диктатура партије демократска? Зар мислите да је циљ већине парламентараца да што је могуће више стави новца у свој џеп и у џеп својих саучесника демократски? Ако сте искрени према себи, ви добро осећате да се реч „демократија" изузетно злоупотребљава. Истинска демократија јесте да сваки грађанин слободно може да развија своју делатност, под условом да она не штети заједници, и да тако зарађује довољно за достојанствен живот. Казао сам „слободно" и молим вас да не бркате како се то данас обично чини, слободу и распуштеност. И слобода има границе, па кад се оне пређу, запада се у распуштеност, која је у блиској сродности са анархијом. Такву истинску демократију ће сигурно много боље обезбеђивати савет од двадесет пет најмудријих људи нације, него Скупштина коју је напунило тристотине неких лудака, скоројевића, мутивода, себичњака и подмићивача, за које је почетак и крај демократије у њиховој личности.

Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и храбрости. Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Сигурно је један од оних ваших државника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију - у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције - користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. Пашић је током целог живота био само политичар. Борба за неку идеју, идеал, кошта. Знам нешто о томе. Бранећи вас свуда и на сваком месту коштало ме је свега што сам имао: богатства, положаја, будућности. Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела леп мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више. Да је Пашић заиста био велики и поштен човек како би неки хтели да га представе после њега би нашли само женин мираз, а било би чудно да и он буде потпун јер су Пашић и, поготово, његови живели на високој нози, а дугови сина, које је отац плаћао, сигурно су надмашили мираз госпође Пашић. Уз то заиста велики човек се гнуша дружења са покварењацима. Он у свом окружењу тражи људе који су му морално слични, значи поштене и несебичне људе попут себе. А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани. Профитери и мутиводе којим је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интерссима. Па она невероватиа Пашићева слабост према недостојном сину... За време рата Пашић га је, а већ је знао за изопаченост свог потомка, склонио под изговором непостојеће болести. Човек који је на положају политичког вође једне државе у рату морао је одржати сину следеће слово: „Ти си ми син јединац. Место ти је међу онима који прсима бране земљу која ми је поверила своје интересе. Кажеш да си болестан. Није важно, чак и да си на самрти, мораш да будеш међу бранитељима отаџбине. Иди и изврши своју дужност! Ако то не учиниш одричем те се и никада те више нећу видети!? Међутим, уместо да му одржи то слово, Никола Пашић је допустно сину да банчи по Паризу и да на Крфу својом раскошном лимузином прегази српске јунаке који су се избавили из непријатељских планина Албаније. Пашић јс био реалиста и мислио је да су сви људи као он. Тако, када му је један заједнички пријатељ приговорио што је лоше поступио према мени, одговорио му је: „Па, шта хоће тај човек? Три пута сам му нудио новац, а он је одбио?" У том одговору се садржи сав менталитет тог државника који ми је 1917. године рекао: „Не можете да нас напустите, потребни сте нам. Знам да је то за вас огромна жртва. Жртвујте све! Нећете зажалити. После рата ништа нећемо моћи да вам одбијемо." А када су ме интриге и прљавштине забушаната из Министарства унутрашњих дела (и то мене који сам све своје поклонио вашој земљи) принудиле да поднесем оставку и тако изгубим скромну плату, исти тај Пашић је одбио да ме прими.

Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима - странчарима. Они су се обликовали према њсму. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране. Лично је он успоставио тај систем заснован на незахвалности који је толико зла нанео и наноси вашој земљи. Ваши државници више заиста не знају за захвалност, једну од највећих врлина сваког народа. Ево, у ово време (1928.), ви тако рећи више немате пријатеља у свету. Имали сте их много, и то најутицајнијих, током рата, посебно у почетку. Међутим, ваше Министарство спољних послова, ваша „жута кућа", чија је брига била да негује пријатељства, само би ћушило те пријатеље ногом чим би помислило да му више нису потребни. То је довело до тога да ти људи прво изгубе занимање за Краљевину СХС, а онда се, привучени њиховом предусретљивошћу, окрену вашим непријатељима. Да сте у време недавних потешкоћа са Италијом још имали њихову наклоност, Италијани се никада не би усудили да ураде оно што су урадили.

Ваши политичари - странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине. Када је српска војска (и то само војска) ослободила ту колевку Србије, нашла је тамо земљу у којој је скоро сваки камен заиста био пун сећања на некадашњу српску величину, али је тамо затекла и становништво које је због претрпљеног дуговековног угњетавања постало национално безлично. То становништво је тражило само једно: да најзад слободно и у потпуној сигурности зарађује хлеб. Нација која би јој учинила то доброчинство за десет година би га асимиловала, па макар била и кинеска. На сву срећу ослободила су га браћа. Војска је извршила задатак у потпуности. Остало је сада на влади, политичарима и посланицима да изврше свој задатак и да ренационализују ту поново нађену браћу која су заборавила своју националност. У чему се састојао тај задатак? Напросто, у следећем: да мудрим управљањем, које би вршили најбољи чиновници, покажу да је становницима Јужне Србије предност што су поново са својом браћом, да те исте становнике наведу да поново заволе пронађену отаџбину откривајући им све оно што је лепо и обједињавајуће у тој заједничкој отаџбини.

Шта су, међутим, урадили, ваши политичари? Управо супротно. Послали су у Јужну Србију све оно најгоре међу чиновницима, безобразнике и лопове. Поврх свега, они нису ни покушали да од Македонаца начине Србе или Југословене, како се сада каже, већ су од њих хтели да створе присталице политнчких странака. Лепили су на леђа тих људи, који су тражили само мир, етикете радикала, демократа итд. и у ту земљу, која им је морала да буде света, пренели своје одвратне страначке борбе. Није им било много важно да ли су ти нови чланови искрени и да ли је њихово ступање у странку само ујдурма националног непријатеља. Биле су им потребне њихове „куглице". Македонци су људи као и други и сигурно су паметни као и људи из Старе Србије. Они су зато схватили игру вашнх политичара, врло прљаву игру, па се у њима зачео велики презир према вама. У сваком значајнијем крају Јужне Србије ваши партијци су, уместо да окупљају то стаповништво око националне заставе у неком „народном дому", подигли најлепше зграде „радикалског" и „демократског клуба", па тако унели и у ту земљу још већу неслогу. Треба ли се онда чудити што људи из Јужне Србије нису научили да воле ту земљу која је била њихова и која је поново морала да буде њихова? Не треба, зар не? И заиста, већина македонаца вас не воли и не може да вас воли. Били су, истина, близу тога 1918. године, пошто су искусили бугарску власт за време окупације. Ваши политичари су, међутим, све покварили. Пошто нису нашли код Срба оно што су желели, сада многи македонци то траже на другом месту, бугарска пропаганда је вешто истурила паролу о аутономији Македоније, завела их том идејом, па би хтели да је остваре. Пошто јс време учинило своје и донело заборав, неки и сада верују да им једино Бугарска може донети миран и спокојан живот за којим су жудели толике године. Због тога деловање бугарских комита не налази само наклоност код многих, већи помоћ, што омогућава Протогерововим разбојницима да и сада успешно дејствују у тој земљи.

Нису вам тако политичари-странчари само отуђили наклоност браће из Јужне Србије него су омогућили да се поново отвори македонско питање на међународном плану. Као што добро знате, тако су бугарска пропаганда, али и вама супротстављени интереси, стекли симпатије за бугарску Македонију у многим великим земљама: у Енглеској, поготово у Америци, али донекле и у Француској. Букнули су балкански ратови, па, још жешће, светски рат, у којем је Бугарска у табору непријатељском, савезницима Антанте. После победе Нејски мир поново додељује Јужну Србију Србији јер савезници, из пристојности, нису могли да поступе другачије. Прихвата се, дакле, да македонско питање више не постоји, али уз обећање да ће се пратити развој ситуације и да ће првом приликом то поново доћи на дневни ред. Да вам је влада поступала како треба и да је у потпуности асимиловала то становништво тако да деловање споља не би више деловало на њега, десет година после рата жељена прилика за интервенцијом била би коначно изгубљена. Међутим, како сам то већ показао, ваши страначки политичари су спречили ту асимилацију, па вам бугарофили из Енглеске, Америке и других земаља кажу: „Током ових десет година сте показали да сте неспособни да асимилујете македонски живаљ, за који тврдите да је ваш. Тиме сте доказали да то није истина и да он није ваш. Вратите ту земљу онима који су Македонцима права браћа, вратите их Бугарима." Ваши политичари су тако поново опасно отворили македонско питање, па ћете, можда, захваљујући њима бити принуђени да се још једном борите за Јужну Србију, а Бог зна да ли бисте победоносно могли да издржите тај нови удар будући да су вам ти исти политичари отуђили пријатеље. Ево још једне појединости врло својствене вашим политичарима - станчарима, коју, уосталом, обично срећемо код људи уздигнутих на положај који им не припада. Када стигну до министарског положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то скоро смешно. Мерило да је неко прави државник јесте да он никада не пропушта да буде пристојан према свима. Елем, кад постану министри, наклоношћу свог клуба или совјета, ваши политичари - странчари сматрају да не морају да буду пристојни ни према коме осим према онима који имају много новца. Они остављају најзаслужније људе да сатима чекају у предспобљу и често их посредством шсфова кабинета отправљају под изговором да су претрпани послом. Истакнути странци, чије би пријатељство било врло корисно вашој земљи који су се помучили да посете ваше руководиоце, често нису били ни примљени, па су због тога понели у своју земљу лоше мишљење о вашим људима и то мишљење нису скривали. Многи ваши дипломатски неуспеси последица су нељубазности и онога „баш ме брига" руководилаца из „Жуте куће". Чиновници, наравно, опонашају руководиоце и сасвим заборављају да су они ту ради народа а не народ ради њих. Скоро свуда по јавним службама влада тај непријатни дух по угледу на високе руководиоце, министре, и то још наглашенији. Било то пошта, полиција или онај фамозни „Биро за штампу" Министарства спољних послова - где би ванредна љубазност морала да буде строго обавезна - свуда људи наилазе само на чиновнике који сматрају да је пристојно и предусретљиво понашање са људима понижавајуће.

Ето, драги моји српски пријатељи, то је мала скица ваших политичара какве сам их ја видео од како сам у вашој земљи. Она није потпуна, далеко од тога, али ово што сам рекао је довољно да схватите остало. Уз „интелигенцију", и политичари су узрок што вам је држава у нимало задовољавајућем стању. Њихов пример делује на народ. Стари, поштовани и честити обичаји се све више губе и уступају место побеснелом самољубљу, разузданом снобизму и све већем неморалу. Крајње је време да се томе стане украј и да се помете то ђубре које најпре понижава ваш народ да би га затим и уништило. Не дозвољавајте више да вам политичари - странчари сматрају отаџбину кравом око које се цењкају попут Цигана. Избаците све те профитере и интересе своје земље поверите најмудријим, најпоштеннјим и држави најоданијим људима из ваше нације.

Најзад, мораћу да вам говорим и о онима које је рђав пример ваше „интелигенције" и политичара -странчара најжешће заразио. Мораћу да вам говорим и о ОМЛАДИНИ.

Причали су ми, а у то су ме увериле и чињенице које је историја потврдила, да је ваша омладина пре великог рата била веома родољубива. И тада се радо укључивала у борбе политичких странака, али је то било много мање ради стварања неке материјалне користи него из жеље за борбом и младалачке ратоборности, код неких чак и искреног убеђења. Ондашњој омладини је, ипак, отаџбина била изнад свега, па, када би се нашла у опасности прекинула би све расправе и сједињена придружила се браниоцима земље. Управо су код те омладине наишле на најдубљи одјек оне племените, али у то време још, изгледа, неостварљиве идеје. Зато се и идеја о уједињењу све браће у једну слободну земљу нарочито неговала међу младима. Идеја о ослобођењу Јужне Србије од турског јарма толико је одушевила омладину да су млади сељаци, студенти, занатлије итд. ступали у четничке редове да јуначки гину од стоструко јачих турских снага. А када је у јесен 1912. одјекнуло звоно на узбуну и позвало нацију у крсташки рат против старог угњетача, није било младића способног за пушку који се није одазвао позиву. Иако је смрт страшно косила њене редове омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне српске земље. Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. Аустро-угарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све и највећу славу, и највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их. Био сам верни пратилац ваше војске све време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је данашња омладина другачија од оне предходне, да је нација која је могла да створи толико јунака нација која не може да проладне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу „савремену" омладину.

Баш је савремена ваша омладина када се шета „корзоом" главног града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама. Тротоар и читава улица припада младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли да уживају у животу. Они презиру те „глупаке" који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели да извуку корист из победе. Они желе да „живе свој живот", али не желе да се жртвују за друге. Шта им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!

Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље. Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни одјека. Одавати почаст изгинулима, сећати се њиховог жртвовања и трудити се да им будеш сличан, па који би савремени младић или девојка био толико глуп да то учини? Онда више не би могли да мисле на себе, морали би да признају да немају никаквих заслуга, а да их старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Нншта им он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде средства за живот без много брига. Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. За њега је држава права крава музара.

Отуда и она јурњава младих за функцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар или утицајни политичар-странчар. За све су чиновници кадрови њихове бирачке војске и свеједно им је да ли они ваљано обављају посао за који их плаћа држава. Њима је стало да они раде као њихови изборни агенти. Међутим, број чиновничких места се до крајности увећао. Природно, пошто је оптерећење државе постало превелико, она даје чиновницима смешно мале плате, недовољне за живот, који је постао врло скуп. Онда чиновници покушавају да то надокнаде стварањем оног понижавајућег обичаја подмићивања, ако већ не могу да директно узимају из касе коју им је држава поверила. А политичари- који су се побринули за та места- допуштају да се то чини, јер су купили изборног агента- чиновника том дозволом да прибавља новац свим средствима. Можда мислите да претерујем. Хајде, онда, пошаљите вагон из неке железничке станице а да не платите велику напојницу.

Скоро свуда ће ваш вагон чекати недељама док не крене, а за то време ћете губити интерес на новац уложен у робу која треба да се испоручи. Покушајте да уговорите неку концесију у вашем Министарству шума и рудника. Можете да дајете и по државу најповољније понуде, од посла ништа неће бити ако не разделите замашне чекове високим чиновницима, а напојнице нижим. Све сам ја то видео и веома ми је жао што морам да приметим да су тај обичај, веома штетан и по државу и по појединце, користиле чак и личности које сам сматрао поштеним, али је и њих заразила средина.

Ваша омладина која трчи за чнновничком службом добро зна да јој плата неће бити сјајна, али рачуна да ће то надокнадити митом и другим ситним радњама. Уз то, опа кани да живи безбрижно са што је могуће мање рада. Чак јој ни на памет не пада да је у добро уређеној држави сваки чиновник мала карика у ланцу који покреће точак државе и да свака карика мора пратити то крстање како би тај точак произвео максимум корисног рада.

Ово се мора рећи. Све сте учинили да бисте своју омладину довели до тачке на којој је данас. По природним богатствима ваша земља је била предодређена да буде превасходно пољопривредна. Уместо да усмерите омладину на рационално обрађивање земље тако што ћете јој пружити добро основно школовање, па одлично пољопривредно-техничко отварање, засенили сте је славом високих научних студија, независности- на папиру- и зарадама у такозваним слободним занимањима. Уместо да сте у сваком селу подигли основну школу и да сте је стално усавршавали, уместо специјалних школа за пољопривреднике и занатлије, у сваком градићу сте основали „гимназије", а универзитете и факултете у Београду, Скопљу, Суботици и Љубљани. Штавише, да бисте охрабрили младе да напуштају село, увели сте бесплатно средње и универзитетско образовање. А земље старе културе и заиста најдемократскије земље, попут Швајцарске, имају бесплатно основно образовање али се више школовање плаћа. Знају оне зашто то чине: не желе да лише државу најздравијег елемента, пољопривредника и занатлија. Ви претерујете у том демагошком полету. Опет у циљу страначке политичке пропаганде, установили сте бројне стипендије како вам студент на универзитету не би плаћао школовање, као што се то, уосталом, свуда чини, већ га за то и плаћате. Успели сте да све више празните села и привлачите на универзитет хиљаде и хиљаде младих оба пола, који неће бити ништа друго до научни пролетаријат пошто за то немају истинске склоности, а пронашли би себе на селу, којем већ недостаје радна снага, ако би се плански приступило обрађивању. Створили сте мноштво рђавих чиновника који ће штетити држави јер ће лоше радити и увек ће бити незадовољни.

Допустили сте, затим, да се на вашим универзитетима створе чудновати обичаји и навике. Није задатак универзитета да професори декламују лекције, које ће студент научити напамет. Студент може да нађе у књигама све градиво које се предаје на универзитету. Вредност универзитетске наставе јесте у професоровом начину посматрања и његовом личном утицају на духовно изграђивање студента. Како код вас може да се говори о личном утицају професора на студенте када он, као што је случај на Београдском универзитету, посредством вратара продаје своја умножена скраћена предавања, која студенти, не долазећи на часове, за испите уче напамет? Многи ваши студенти нису присуствовали ни једном једином предавању на универзитету. Једноставно, само су се уписали и купили или позајмили од некога умножен кратки преглед предавања која су морали да прате. Издајући се за студенте и уживајући све погодности тог статуса, они заузимају места у администрацији, банкама итд. Када процене да је погодан тренутак, напамет науче кратке прегледе предавања, излазе на испите и добијају „универзитетску" диплому. Тако сте у очима свих оних који знају како се постаје „дипломац" на вашим универзитетима срозали њихов углед. Ваша диплома постаје само парче папира која омогућава његовом власнику да постане лош чиновник. Често сам бивао запањен незнањем „професора" који су изашли са вашег универзитета, посебно професора природних наука. Наравно, ваши студенти медицине не могу на тај начин да студирају. Принуђени су да иду у сале за дисекцију и на клинике. Уосталом, имате изврсних лекара Срба који би били у стању да образују добре ученике. Међутим, као и у осталој универзитстској настави, не шаљете им добар студентски материјал, а са слабим материјалом ни најбољи професор не може да обави добар посао. Без икаквог одабирања пренатрпавате слушаонице. Рекло би се и да са погубним уживањем гурате жене на високе студије. Потпуно заборављате да је жена по природи, створена за другачију судбину од мушкарца. Жена је у нечему супериорнија од мушкарца, а мушкарац у нечему супериорнији од жене. Искуство дуго, сада, већ скоро пола века, показало је да је жена, уз врло ретке изузетке, дала само осредње резултате у науци. Наведите ми осим госпође Кири, која је добро искорнстила дело свога мужа, једну једину жену која је остварила нешто велико у природним наукама, медицнни, књижевностн итд. Нећете пронаћи ниједну. Зашто, онда, гурате своје девојке на универзитетске студије? Зар не мислите да оне на њима губе женствепост и да постају неспособпе да стварају и воде породицу, што је суштинска сврха жене?

Поглсдајте само како неуредно живи већина ваших студенткиња на универзитету. Потражите у болници статистичке податке о сифилистичаркама, побачајима и абортусима девојака које сте послали на универзитет. Престравићете се. Прошетајте за лепа времена Кошутњаком и пребројте парове студената и студенткиња који тамо, без икаквог устручавања воде ... љубав. И са таквим женам ви бисте да обновите земљу искрвављену ратовима и таквим женама бисте поверили децу на васпитавање?

Универзитет је највиша образовна установа у некој земљи. Као таква она треба да буде пример а дисциплина на њој најстрожија. Прво се универзитет мора повиновати неопходним захтевима за добро функционисање државе. А шта сте ви урадили? Допустили сте универзитету све слободе. Позивајући се на „аутономију универзитета", ваши студенти себи допуштају оно што код других неће трпети. Воде страначку политику, желе да намећу земљи своју вољу, а још обрисати нос честито не знају, организују штрајкове, чак и праве мале буне и сл., а ви то лепо допуштате и ту необуздану омладину не кажњавате добрим прутом по стражњици. Зар не увиђате да тако дајете лош пример младима, грађанима, сељацима и радницима? Њима ће неминовно пасти на памет да је и њима дозвољено оно што је дозвољено онима који су одређени да буду будућа елита земље, и тако гајите недисциплиновану, себичну омладину која не хаје за потребе државе.

Ваши универзитетски професори не чине ништа да би променили то, по земљу, кобно стање. Опет сте ви криви, моји србски пријатељи, што су они које сте изабрали да вам васпитавају студентску омладину тако незаинтересовани. У ствари, ви не постављате на та почасна места у образовању своје најбоље снаге, већ и ту велику улогу има страначка политика, „кумство", појединачни интереси неких тренутних моћника. Истина је да на универзитету имате људе велике вредности, али су велика већина медиокритети који су на та места стигли захваљујући страначкој политици или њеној подршци. Њих, наравно, нимало не занима морална, па чак ни научна вредност ученика. Они састављају и умножавају своја предавања, крчме их и ... воде страначку поитику како би, на тај начин, зарадили што више новаца. И сами сте их натерали да крену тим путем пошто их плаћате тако мало да им је готово немогуће да живе само од професорске плате ако имају породицу. Велика већина ваших универзитетских професора нису изабрали тај позив подстакнути занимањем за ту науку, већ да би постали посланици, касније министри, или, ако су лекари или адвокати, да би могли, као „професори", испостављати претерано високе рачуне приватној клијентели.. Они убијају оно, за сваки напредак, толико потребно надметање. Уопште се не баве духовним потребама својих ученика. Њиховом кривицом универзитет вам је постао апатриотски. Допустили сте тако да умре дух ваше омладине. Дозволили сте да се она угледа на све оне ваше скоројевиће, забушанте, зеленаше, ратне богаташе, сумњиве политичаре, затроване жудњом за новцем. Ваша омладина је њихова жртва. Образована је по узору на њих. Дужност вам је била да је сачувате од тог узора, а ви то нисте учинили. Припазите да вас тај немар једног дана прескупо не кошта. Може вас коштати и земље јер ова омладина се неће жртвовати на олтару отаџбине кад зазвони на узбуну, (а зазвониће једног дана) као она омладина која је водила ослободилачке ратове. Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.

ЗАКЉУЧАК

Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућпост ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу- а од ње ништа не очекујем- и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. А, знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар и у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да се ослободи окупације. У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити дајте предност својим врлинама и исчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво. Само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани,

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, (али не и поражена), успела да се врати на своја огњишша као победник- не допушта даје подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!

Београд, 1. јуна 1928. год. Р. А. РАЈС

Извор:

- Чујте Срби!: чувајте се себе , Рудолф Арчибалд Рајс. Издавачи: Фондација "Др Арчибалд Рајс" - Београд, Епархија шабачко-ваљевска, HOCS - добротворна фондација православних хришћана у Швајцарској. Цирих - Београд 2004.

НАПОМЕНА: Текстове објављује Удружење грађана "СРПСКИ ДЕСПОТ" (регистровано под бројем 3/1-1425/2-2002-07). Дозвољено је преписивање и објављивање текстова уз обавезно навођење извора и само уз сагласност аутора текстова.