Рудолф Арчибалд Рајс (Rodolphe Archibald Reiss) је рођен 8. јула 1875. године у немачкој покрајни Баден. Основну и средњу школу је завршио у Немачкој, а затим одлази на студије у Швајцарску у романски кантон Во. Факултет је завршио 1897. и стекао је звање доктора хемије. По завршетку факултета ради као асистент на универзитету у Лозани, где стиче титулу доцента. 1906. постаје редован професор криминалистике. 1914. године, на позив српске владе долази у Србију где истражује Аустро-Угарске, Немачке и Буграске злочине над цивилима. Са српском војском је прешао Албанију, а био је и на солунском фронту. 1918. године је са Моравском дивизијом ушао у ослобођени Београд. Био је члан српске делегације на мировним преговорима у Паризу. После Првог светског рата живео је у вили "Добро поље" у Београду.  Пред крај живота објавио је ратни дневник под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима. Умро је 8. августа 1928. године у Београду. После његове смрти је објављено његово посмртно завештање Чујте Срби!.

Јовица Курешевић

ЧУЈТЕ СРБИ

Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину. Међутим, нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наћи ћете га у мојим списима и чинићете с њим што год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га, пак, презрети, па ће онда она истинска србска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова за ослобођење, нестати са ваших простора. То ће бити последња услуга коју могу да вам учиним.

У набрајању ваших врлина нећу морати да вам говорим о ономе што ви називате „интелигенцијом". Њоме ћу се позабавити тек у деловима посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не „интелигенција".

Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство. Да би избегли то робовање, многи од вас су напуштали земљу и тражили уточиште код моћних суседа, Аустроугара, али су само мењали господара. Под Турцима сте много пропатили. Били сте раја. Цркве и манастире сте склањали под земљу или у дивље планинске кланце, далеко од путева својих господара. Отимали су вам децу и од њих стварали јаничаре. Од своје сиротиње сте плаћали и добар „десетак" угњетачима. Ваши родољуби нису могли да трпе тај неподношљиви јарам па су потражили склониште у шумама, у које Турчин није смео да крочи. Били су то ваши хајдуци, духовни оци оних који су остварили повлачење преко Албаније, Цера и Јадра. Кајмакчалана и Доброг поља. Терали су вас са плодних равница, њих је запоседао Турчин, а вама остављао само каменито планинско земљиште.

Ипак, упркос свим тим невољама, веома је мало ваших вољених покушало да избегне тај грозни положај прихватањем муслиманске вере. Велика већина ваших предака је, и поред дуготрајних патњи, остала одана старој вери и није хтела да повије врат пред окрутним туђином. Гуслари су опевали вашу минулу величину и тако били ваша савест. Ти дуги векови под јармом су у вашем народу трајан печат. Тиме је он стекао дивне врлине, али и велике мане, а сачувао је и те врлине и те мане. Погледајмо најпре те врлине, имајући на уму да вам сад говорим о народу уопште, а не о неким слојевима вашег становништва.

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама великог ослободилачког рата. Видео сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама.

Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, (нарочито у почетку рата), услед недостатка наркотика нису ни успављивали.

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа. Урођени здрав разум вам је у тим јунацима „који су у стварности често били сасвим другачији" пронашао прави и можда једини начин да одржите нетакнутим свој национални идеал. Да би сте очували патриотизам и култ својих националних јунака помогла вам је ваша религија. Претворили сте своју религију у народну цркву.

Религија је, свакако, моћно средство поретка, а здрав разум вам је показао пут да је понародите и да је такву прихвате ваши људи. Та религија вас, упркос вама, одржава. Мушкарци вам поготово нису често у цркви. Колико сам само пута, у време обреда, ушао у ваше храмове и тамо затекао тек неколико ретких верника, и то скоро искључиво жена. Али се чак и онај Србин који се хвалише да га је „баш брига и за попа и за његова посла" прекрсти када сазна нешто што га жестоко погоди, или оде да пободе упаљену свећу испред иконостаса кад изгуби драго биће. Брижљиво чувајте ту народну религију јер ће ваш народ, оног дана кад је напустите, бити изгубљен,

Ваш народ је гостољубив. У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.

Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа. Народ вам је "поносан" али не и охол. Тај "понос" није мана, већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај "понос" је, напросто, поштовање сопствене личности. Лоши људи га немају. Они су само охоли.

Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи.

Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом „интелигенцијом" спречавају вас да то постигнете.

Погледајмо сада мане вашег народа.

Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! И ваш сељак губи, због недовољног залагања у раду, добар део онога што би могао добити од своје много плодне земље. Он не примењује савремене и рационалне поступке у пољопривреди пошто би га они бар док се не би на њих привикао, терали да више ради. „Традиција" му је изговор што их не примењује.

Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у парлогу савршено обрадиве, понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима често пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно, исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале жита, које бисте скупо продавали земљама којима природа није тако дарежљива. Ево једног примера: Макиш, на самом улазу у Београд. Кад би се на њему извршила иригација и када би се заштитио браном од поплава, он би вам био не само пространи врт довољан да снабдева свим поврћем тржишта главног града всћ и житница непроцењиве вредности. Данас он пружа оскудну храну само изгладнелим свињама и мршавим кравама, често је неизвесно ловиште београдским ловцима и зборно место свим Циганима из Јаркова ради риболова на кош, по муљу. Знам да ћете покушати да нађете оправдање и да ћете рећи да брана и одводњавање скупо коштају. Истина је да у овај подухват треба уложити неки капитал. Међутим, зар не мислите да ћете новац који у то уложите брзо повратити и да ћете га удесетостручити? Земља би вам засигурно одатле извлачила већу корист него данас. И немојте ми говорити како немате новца потребног за извођење таквих радова од државног интереса. Трошите га на милионе за политичке „агитације" које не доносе добро, већ зло овој земљи.

На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак у израженијој мери. Пре свега, зашто вам се села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу наваљује у градове да би ту потражила запослење. Сигурно не зато што их ваше село, које је осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, она долази у град из два разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду „чиновници" јер мисле и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку, а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.

Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне епергије објашњава на два начнна. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навнкли сте се да радите само онолнко колико је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот. Нисте хтели да радите више зато што би то користило само вашем тиранину. И тако, кроз дуге векове, навикли сте се да мало радите и још нисте успели да раскинете с том павиком, која у данашњим околннстима, када сте постали велики народ који мора да има своју улогу у свету, није више допустив.

Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштешм радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају „интелигенцијом земље”. Тако стe обистинили Бизмаркове речи који је када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године, рекао: „Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа".

Ви, који пред богатим и моћним угњeтачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате. А према мени, некада богатом, који сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!

Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно сувише вас је опчинило, и због тe опчињености изгубили сте многе веома племените особине које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших „интелектуалних градова". Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина нестала под туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници, Зато сам убеђен да се ваше добре особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.

Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то доказују ваша стара народна поезија и споменнци које су оставили ваши преци. Данас се захвалиост склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљнв начин, своју захвалност.

Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град - мученик, ни данас, десет година после ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних величанствених догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.

Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док се неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређују себи исплаћивање „пензија" које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.

А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за штићенике тренутних моћника. Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви сте их пустили да то ураде. Тако је Србија, верних пријатеља имала много у току велике олује, данас их више готово нема.

Безмало, рскло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо намештење и да би се обогатили. Но, зашто се други поводе за њима или им у најмању руку, дозвољавају да увредљивом незахвалношћу плаћају учињене услуге?

Пре свега, био вам онај који вам је учинио добро сународник или странац, дугујете му исту захвалност. Није ни часно ни племенито обасипати почастима странца, а лоше постулати са сународником. Међутим, ваши званичници, или они који би то хтели да буду, не одају почаст ни странцу. Они се или праве да не знају какве им је он услуге некад учинио или га вређају понижавајућим поступањем.

Али, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногама оне који су се доказали као пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили, колико су вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате. Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдан непријатељ и која ће то поново бити једног дана, слави „цвет" ваше престонице који се дичи да је савремен. И док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој несрећи. Моји сународници, Швајцарци, који су према вама били прави самарићани за време великог рата, тешку муку муче да би код вас добили само дозволу за рад. А читава швајцарска колонија у Краљевини СХС има само 160 чланова, док је број ваших сународника који слободно зарађују хлеб у Швајцарској 20 пута већи. Потпуно разумем да најпре желите да обезбедите хлеб сународницима, али пре него што натерате врло малобројне пријатеље да осете колико је нужна и жестока борба за живот, почните да то примењујете на хиљадама бивших непријатеља које никада нећете успети да преобратите у пријатеље. Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу, а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо када су вас током дугих векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису мане, није то ксенофобија. Међутим оно међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби и, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти.

Оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа. Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, србски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на неко достојанствсно место. Нажалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа ради на обарању тих моралних врлина србског народа дајући му лош пример.

Та љубомора касте зване „интелигенција" србског народа не изискује се према странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво" тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају људи без икакве вредности, зато вам је и политички кадар кукаван.

И поред свега завист није својствена српском народу. Србски народ је амбицнозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековнма оног изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенцију", како се она неоправдано назива.

Љубомора је узрок једне друге мане: недостатка мере и претеривања. Та мана се исказује у укусима, не у раду. Истина је да се са радом у Србији не претерује! Желите да се изједначите с другима, чак и да их надмашите, а претерујете подражавајући их. Погледајте своје жене на улицама. Нису то више људска лица, то су вештачке, жестоко обојене маске. Лондонски и париски кројачи лансирају моду широких панталона. Да их не би прогласили „ситним провинцијалцима", ваши младићи се одмах унакарађују правим смешним сукњама. Ваша интелигенција ропски прати сва застрањивања и све глупости такозваног савременог живота, и у томе још претерује, било то у моди, сликарству, вајарству, спорту итд. Ти људи не увиђају да просто постају смешни у настојању да достигну и престигну друге како би задовољили своју завист. Потпуно губе из вида да ће одећа скројсена за А. веома лоше стајати Б., и обрнуто.  Љубомора ваше „интелигенције" се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај. Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај вештачки сјај брзо тамни пошто га не одржава права снага, која долази изнутра. Површност се показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На пример видели сте у иностарнству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховим стопама. Подижете зграде где камен замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што то чини швајцарски, француски или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје једноставно бедна. Или, опет: да не би изгледали инфериорнији од цивилизованијих нација, ваши „интелектуалци" купују за велике паре некакву научну опрему. Они се неће знати њоме служити или ће је препустити рђању услед неодржавања. Ваше Министарство унутрашњих дела има „Техничку службу" коју сам ја својевремено основао са намером да је мало-помало оспособим да вам буде од велике користи. Пошто више нисам могао да поднесем свакојака злостављања, натерали су ме службеници и руководиоци тог министарства, да напустим то место; заменио ме је неинтелигентан човек који је од образовања имао два или три разреда гимназије и подофицирску школу. Он је потрошио много новца да би купио у Паризу и другим местима одличне инструменте и уређаје, а не зна њима да се служи нити зна чему служе. Ставио их је у застакљене ормаре и од њих направио изложбу некоришћених уређаја. То га не спречава да трчи на све конгресе и да тамо приповеда како у служби којом је задужен да руководи, (а не руководи пошто је за то неспособан), има толико најпознатијих апарата. Није то спречило ни ваше Министарство унутрашњих дела да тој служби, иако му је савршено позната неспособност њеног шефа, годишње додељује значајан кредит за такве детињарије.

Површно је и научно и универзитетско образива-ње већине ваших правника који долазе са овдашњег универзитета. Зар ви заиста мислите да напамет научена скраћена умножена предавања, без похађања наставе (у унутрашњости су или обављају неки посао) могу да замене живу реч доброг професора? Зар вредност универзитетске наставе није баш у томе што професор, наравно прави професор, преноси свој начин размишљања, свој начин разматрања проблема на ученике? Конкретне чињенице које професор излаже могу да се нађу у хиљадама књига, али начин на који их он обрађује и објашњава јесте јединствсн и не може се заменити књигама. Када студент положи испит, он практично ништа не зна. Њега ће изградити сама пракса, и то под условом да га је професор научио на који начин да сагледа ствари. Ако он то не зна зато што није искористио утицај свога универзитетског професора, он не вреди више од било ког човека који је напамет научио параграфе из књига. Кад ступи у администрацију, он може постати само лош чиновник.

Та површност вас наводи да прецењујете дипломе, бар своје, јер често из зависти нећете да признате стране дипломе. Уосталом, шта доказује универзитстска диплома? Као што сам већ рекао, ништа друго него да њен власник може покушати, ако је интелигентан и вредан, да кроз праксу постане неко и нешто у струци. И зато, као што сам већ рекао, потребно је да непосрсдно прима поуку неког доброг професора. Диломе стечене испитима положеним тако што су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене већина, диплома стечених на Правном факултету вашег Београдског универзитета такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да ли неки кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно вам је да он има диплому и ... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније говорити. Ви, дакле, на положаје високих полицијских чиновника желите да примите само кандидате који имају диплому правника, често безвредну универзитетску диплому. Зашто ту диплому? Она у полицији није баш неопходна јер се оних неколико парагафа које треба знати лако учи кроз свакодневно вршење дужности. А оно што се не учи на правним факултетима и што је полицајцу преко потребно јесте: техничко познавање заната, интелигенција, марљивост, љубав према послу, морална храброст, интуиција, посебна проницљивост, храброст и поштење. Човек који све то има постаће одличан полицајац и ако нема (право) универзитетско образовање. Та служба, треба да буде доступна сваком паметном, вредном и часном човеку који има овај неопходни дар. Вашим људима из полиције са дипломом углавном недостају таленат, марљивост и, што је најгоре, често и поштење.

Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. „Интелигенција" вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници били много мање подмитљиви него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео сам да нема разлике између министра иа „ов", „ев" и неког на „ић". Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније.

Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као какав, он одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он јс по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, када га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, и тако господин министар постаје мултимилионер.

Господин Вукићевић је био обичан професор провинцијске гимназије. Пошто је постао политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, а сам Бог зна колико кошта сам плац и подизање таквих зграда у главном граду.

Лазар Марковић је син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућни грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа станарину 12 000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина, венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао је један од најбогатијих људи у земљи. А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од посланичке и министарске плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да би се докопали новца.

Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице. Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе нешто да ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата. Могао бих вам навести примере за то, и то многе, али мислим да то није потребно, јер их и сами довољно знате. Министри, генерални директори, руководиоци служби итд. - сви они једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.

Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често и не полазе ако их не покрене свежањ новчаннца које даје шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одговарајућу службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесари одуговлаче ако нема подстрека у виду бакшиша?

Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновништва, може се и наћи олакшавајућих околности у чињеници да је тако слабо плаћено па је, ради преживљавања, принуђено да потражи додатне приходе. За ваше министре, људе из политике, итд., међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.

Размотрио сам посебно неке делове вашег народа и почнимо анализом онога што ви зовете својом ИНТЕЛИГЕНЦИЈОМ о којој сам већ у више наврата говорио.

Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за „знањем" или због тешког јарма који вас је притискао, или због недостатка материјалних средстава јер је у ропству које сте трпели само ретким изузетцима било могућно да зараде довољно новца и плате луксуз да пошаљу децу у иностранство, што је у то време био једини начин да се стекну темељнија знања из науке, уметности, књижевности, технике итд. То се променило отприлике у последњој четвртини прошлог века. Ослобсђена турске власти, земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази у иностранство да се напаја из извора знања која код куће нису налазили. Међутим, још није било великог богатства. Држава је често, путем стипендија, плаћала трошкове тог научног образовања. Стога су материјалне могућности српских студената у иностранству најчешће биле скромне, врло скромне. Ти млади људи су били принуђени да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније. Учили су, упијали понекад и без стварног разумевања, знање које се предавало младежи друкчијој од њих и чија је предност била дуга научна традиција, што је недостајало младим Србима. Неки најдаровитији, Слободан Јовановић, Скерлић и други, ипак су успели, захваљујући изврсним личним способностима и изванредној интелигенцији, да усвоје и садржај и његов дух. Међутим, код многих других знање је остајало књижко и није се спајало са духом.

Шта више, принуђен да много учи како би што брже усвојио неопходна знања, србски студент у иностранству није имао времена да посматра чак ни живот земље у којој је студирао, а такво посматрање је један велики извор опште културе. Оно мало слободног времена које му је дозвољавало студирање, проводио је са земљацима. Суштинска природа земље у којој је тренутно живео остајала му је непозната и он је од свега тога запажао само површне појаве. Наравно, у свакој земљи има и доброг и лошег, а људска природа је тако саздана да на њу лош пример снажније делује него добар. Зато су ваши србски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили. Они нису схватили нити су могли да схвате да је оно што су запамтили само безначајна случајност и да не познају суштину земље у којој су боравили. Укратко, враћали су се у земљу са извссним научним пртљагом али је њихове природне способности, наслеђене од своје лозе, мање или више нагрдило оно лоше што су видели, а што није ублажено оним добрим које нису ни опазили.

То је био корен деформисаности ваше „ннтелигенције". Кад људи из града стекну неко благостање и дођу у додир са профињенијим животом, већ по правилу су склони да себе сматрају вишим од људи са села, који живе једноставно и патријалхално. Било је још много горе са вашим младим људима по повратку нз иностранства. Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге - оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир - сељацима. А себи су давали онај смешни заједнички назив „интелигенција". Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим. Истинска интелигенција је прнродан дар, а обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.

Они који су остали у земљи и похађали универзитет у Београду, где су предавали некадашњи стипендисти у иностранству брзо су пошли тим примером. Жалосна последица тога била је што је све више младих гурано на студије, уместо да су од њих стварани пољопривредници зналци свог посла, и веште занатлије који би могли да прерасту у индустријалце. Уместо да све више развија основну и пољопривредне школе, сваки градић је добио „гимназију", а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске.

Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови „интслигенције", још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других. Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има и много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је било место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати. Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би и рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много, премного универзитетлија, „интелектуалаца" - често резервних официра - било је у рововима у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима. Зар Гролови, Лазари Марковићи, Белићи, Радоњићи, Боже Марковићи итд. нису схватили да губе морални углед код сваког човека поштена срца коме је познато да њихови вршњаци истих година, (док они лагодно живе у Швајцарској, Француској, Енглеској), херојски умиру бранећи отаџбину на бојном пољу, на негостољубивим планинама Македоније и Албаније? Да би се оправдали, говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило оно што рат буде уништио, па да ради тога добро чувају свој живот у скровишту. Рђав изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у томе народу када опасност прође. Прави народ добро осећа да онај који ништа није дао за отаџбину нема никаква права на њу.

Многи имућни људи су следили пример „интелигенције", ако не ради себе, оно бар ради синова стасалих за пушку. Колико је снажних младића претрпавало швајцарске, француске и енглеске универзитете уместо да са својим исписницима буду у рововима. Они су чинили будућу послератну „иителигенцију" коју је требало сачувати за отаџбину! Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићсв син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много лепше чак и ради успомене на оца, да, уместо полицијског досијеа, син најпознатијег српског државника има обичну камену плочу са натписом : Раде Пашић, погинуо на бојном пољу?

Већ сам рекао да је међу интелектуалцима било многобројних изузетака. Лично сам познавао неколико чланова универзитета који су испунили своју дужност, и то у потпуности. Многи се нису вратили. Лекари који су такође интелектуалци, често прави, скоро листом су дали све од себе и смрт их је знатно проредила. Они су пружили леп пример. Гимназијски профссори су исто тако имали много својих међу борцима, сразмерно много више него они који су морали да дају најсјајнији пример: Надувена „интелигенција" се током рата као што рекох истицала кукавичлуком, а што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење.

У другим земљама, и пријатељским и непријатељским, „интелигенција" се одлично жртвовала на бојном пољу или се, ако није била способна да носи оружје, сатирала на помоћним ратним пословима. „Интелигенција" Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно. Одговарате ми да су ваши „интелектуалци" бринули о младима у избеглиштву, да су се бавили пропагандом итд. Ма немојте! Ваше универзитетске професоре је држава добро плаћала за тај посао и током избеглиштва. А само се неколико средњошколских професора посветило васпитању ваше избегле деце. „Главешине" универзитета су шетале с једне школске прославе на другу да би тамо на речима величали јуначко жртвовање ваших војника, жртвовање које нису хтели да деле, а које им је служило као властити пиједестал. А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књиге које су, уосталом, мало или нимало читали они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву „Македонију", књигу која садржи малтене само филолошке и лингвистичке расправе? Деловање Лазара Марковића у Женсви било је, истина успешније. Његов лист „Србија" био је добро уређен и извршио је добру пропаганду у неким савезничким и неутралним срединама. Међутим, током његовог боравка код нас у Швајцарској, после повлачења преко Албаније, читаоци тог листа, пријатељи Србије, често су ми постављали питање: зашто Марковић, који тако патриотски пише у свом листу, а који је млад и здрав, није са својим вршњацима у рововима да брани отаџбину?

Мада је садржај књига интелектуалаца из те интелигенције слабо читан, они су из тога извукли највећу личну корист. Та писанија су им послужила да себи придају значај пред колегама из земаља у које су избегли. Издавали су се за представнике просвећене Србије. Као такве су их свуда примали, тетошили, одликовали итд. Зар није смешно и чак скандалозно видети крст Лсгије части на грудима професора забушаната „за њихове ратне заслуге", док га нема на грудима најсрчанијих и најјуначнијих војника? Лазар Марковић данас у иностранству важи за једног од најистакнутијих личности Краљевине СХС зато што је са свим спокојно и у потпуној заветрини радио у рововима Женеве док је српски народ преживљавао најтеже дане.

Не само да вам је „интелигенција" добро искористила жртвовање и одрицање народа већ је захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије него је постала још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата.

Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, виши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци, (лес селијакс), њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци", добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.

Они који су ратовали и крвљу платили вашу слободу тада су били уморни. Уз то, у свом идеализму, који их је одржавао у најцрњнм данима искушења, веровали су у људску доброту и захвалност. Одморни, захваљујући забушавању током рата, „интелн-генција" је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље. Делила је и сплеткарила уз подршку великог контигента себи сличних пореклом из ослобођених крајева с оне стране Саве и Дупава. Тада је наступило бесрампо грабљеље важних и уносиих положаја и распојасани плес милиона предвођен „интелигенцијом".

Интелигенција је успела у том подухвату погубном по земљу. Истинске вредности србских земаља, посебно оне којима ваша земља све дугује, истините су. Интелигенција љубоморно пази да нове и поштене снаге не прокрче себи пут. Чим неку открије, удара је по глави док не утоне у блато. Интелигенција вам се бацила слепо у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље.

Наравно, пошто је воде ниска осећања, „интелигенција" клечи пред новцем. Што више новца има неко, ма колико ма колико га нечасно стекао, то га она више уважава и истовремено му завиди. Краљ новац господари вашом интелигенцијом. По њој, човек све себи може дозволити под условом да има много новчаница у џепу. Част је непозната вредност на берзи „интелигеиције". Частан човек се сматра глупаком, а цени се само онај који лукавством уме да окрене догађаје у своју корист. Природно је да родољубље не иде уз таква осећања. Стога та лепа врлина сасвим недостаје вашој „интелигенцији". Оно што она у згодној прилици хоће да подметне као родољубље само је обична завист према другима. Многи припадници „интелигенције" би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи.

Као и сва неморална бића и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава. То ју је навело да се, после рата, скоро одмах помири са најгорим непријатељима своје земље, са Немцима. Само десет година после последњег топовског пуцња, њих примају као повлаћене.

Но, да се вратимо „интелигенцији" сејачици раздора када треба сједињавати. Та интелигенција би, да је то права интелигенција, морала да буде на челу оних чији је задатак да обнове земљу после година искушења, требало би да она складно уређује сарадњу са вашом браћом након што су ослобођена захваљујући вашим ратним жртвама и да усмери земљу на пут напретка, што би било лако са тако бистрим народом и богатом земљом каква је ваша. Њено је било и да бди како се ваши обичаји и добре особине, што је чинило вашу снагу, не би изгубили. Шта је она, међутим, стварно учинила? Уништила је и срозала све оно добро што сте имали. Баш захваљујући њој све ређе се наилази на онај једноставни, а ипак веома узвишен дух који је омогућио вашем народу да остане нетакнут упркос вековном угњетавању. Интелигенција вам је деловала попут буђи. Заразила је све што је с њом дошло у додир. Та трулеж већ захвата и село. Ваше кршне сељанке већ знају за шминкање и свилене чарапе. Припазите док не буде прекасно!

Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави земља вам је изгубљена. Почистите кућу, пометите све охоле и штетне марионете. Немојте да вас засене људи који у суштини немају никакву вредност, али чији је лош пример неизмерно опасан по духовно здравље вашег народа. Не клањајте се више новцу до земље. Новац не доноси ни срећу ни углед. Може се он поштено зарадити и, ако га власник користи да би чинио добра дела око себе, поштујте таквог човека због његовог рада и због начина на који он користи стечено богатство. То је добар пример младима. Новац, међутим, може да буде и нечасно стечен и, нажалост, то је данас веома чест случај. Будите горди пред тим нечасно стеченим богатством. Немојте правити нагодбе с њим тако што ћете ласкати његовом власнику. Не пружајте руку милионеру који је стекао милионе мешањем песка са брашном намењеним вашим војницима који су се борили за отаџбину. И немојте мислити да тако ваше одбијање неће бихи делотворно. Ујешће то човека више него што мислите, а то ће бити добар пример младима и они ће увидети да се белег који оставља нечасно стечени новац не може избрисати са руке непоштена човека.

А сада да попричамо о вашим ПОЛИТИЧАРИМА, од којих су многи из редова интелигенције и на које се, према томе, односи све што сам управо рекао. Ваша средњовековна историја и јунаштво стварали су од вас ратнички народ све док сте били слободни. Хајдуци су у доба робовања наставили ту традицију. Затим долази ослобађање под Карађорђем, и борба до коначног ослобођења. Када је то постигао, ваш народ је, толико навикнут на борбу, ако не би имао спорова са спољним светом, покушавао да унутар земље задовољи ту борбеност. За то је нашао начина у политици и одао јој се душом и телом. Међутим, по старом обичају ратника да се боре за врховног вођу, унутрашња политика је за вас била странчевање, то јест везивање за судбину неке личности, вође или групе. Све док су вас спољни непријатељи остављали на миру, своје борбене потребе сте задовољавали свађама политичких странака. Чим би се непријатељ појавио на граници, заборавили би сте међубратске спорове и сви бисте се супротставили спољној опасности. Били сте и остали борци и ето зашто сте још и данас огорчене политичке присталице које се не боре за идеје већ за личности, присталице које постају родољуби тек у тренутку спољне опасности. Сетите се ратова од 1912. до 1913. и рата 1914. Када је одјекнуло звоно за узбуну, да ли сте и даље били радикали, самосталци, либерали или неки други партијаши? Не, били сте само Срби, и као такви сте величанствено извршили своју дужност.

(наставиће се)

НАПОМЕНА: Текстове објављује Удружење грађана "СРПСКИ ДЕСПОТ" (регистровано под бројем 3/1-1425/2-2002-07). Дозвољено је преписивање и објављивање текстова уз обавезно навођење извора и само уз сагласност аутора текстова.