 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
|||||
|
|||||
|
|
|
ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ДАНАС (ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ УПОТРЕБЕ) - из предавања за студенте Богословског факултета - (други део)
Богослужбени језици данас (општи поглед). Већ је речено да је у хришћанству, за разлику од неких других религија, начелни став да сви језици могу да изразе искуство истине (рецимо, у исламу се арапски језик сматра језиком који превасходи све остале из разлога што је управо њега Бог изабрао као средство откровења своме пророку). Стога је и данас, као и у прошлости, хришћанском богослужењу својствен мултилингизам. Овде ћемо у кратким цртама приказати језичку ситуацију у неким православним и дохалкидонским црквама. У Јеладској архиепископији (Грчкој православној цркви) још увек је сакрални језик “коине”; само се проповеди говоре на народном (сада и званично стандардном варијетету – димотики). Теолошка и шире, духовна литература такође се пише на стандардном језику, али се богослужбене књиге не преводе (занимљиво је да читање Апостола и Јеванђеља на савременом језику, које се практикује у појединим храмовима, често изазива негодовање код оних чланова Цркве који су приврженији традиционалном богослужбеном изразу). Библија јесте преведена на савремени грчки језик (први превод на димотики варијетет урађен је још 1903. године), али то није утицало на потискивање текста на коинеу: од значаја је податак да се чувени, веома квалитетно урађени превод проф. Панајотиса, који је до новембра 1991. доживео 32 издања, редовно штампа паралелно са традиционалним и као његов коментар, што показује и став преводиоца, и став грчке јерархије према богослужбеном језику. Румунска православна црква је релативно рано прешла на национални језик у богослужењу. Традиционални литургијски језик овде је био црквенословенски, али је током XVIII и у првој половини XIX века постепено почео да се уводи румунски, да би већ у другој половини XIX века он стекао статус сакралног. Иначе, прелазак на национални језик на овом подручју реализовали су најпре унијати, а тек касније православци. За Бугарску православну цркву карактеристична је тежња ка прелажењу на савремени језик, која је све израженија, премда црквенословенски језик није изашао из употребе. Слична је ситуација и на македонском, белоруском и украјинском терену. Пољска православна црква у богослужењу употребљава црквенословенски језик. О ситуацији у Руској православној цркви биће више речи у даљем излагању. На овом месту рећи ћемо да у њој апсолутно преовладава употреба црквенословенског језика, и да то није само ствар текуће праксе, него и принципијелне позиције руске јерархије. На руском језику служи се само по изузетку, уколико за то постоје мисионарски разлози (дијаспора, предели настањени неруским живљем или национално мешовите средине), или експериментално (духовне школе, поједине парохије). Тако, на руском језику служио је 60-их и 70-их година у Храму Свете Тројице при Лењинградској духовној академији митрополит Никодим Ротов, у манастиру Преображења Спасовог под Јеглавом архимандрит Таврион Батозски, а од краја 80-их година, који је протекао у знаку обележавања хиљадугодишњице крштења Русије и велике обнове црквеног живота након вишедеценијског прогона, чула су се прва залагања за преиспитивање богослужбеног језика (архиепископ смољенски и виборгски Кирил Гундјајев и др.).Најактивније се у пракси увођењем руског језика у богослужење током 90-их година бавило московско “Сретењско братство” на челу са свештеником Георгијем Кочетковом, али је њихов рад наишао на изразито негативан одјек у јавности (о њиховој делатности може се више сазнати из часописа “Православная община”, као и Кочетковљеве књиге “Православное богослужение: русифицированные тексты Вечерни, Утрени и Литургии” из 1996). Што се тиче хришћанских народа на Истоку, управо чување традиционалног сакралног језика представља разликовно обележје хришћана од припадника других конфесија. У Грузији се у богослужењу употребљава старогрузијски језик (“дзвели картули”), иако се он и у фонетском, и у лексичком, и у синтаксичком погледу веома разликује од савременог грузијског језика (“ахали картули”), а статус богослужбених имају још црквенословенски и грчки језик (у Сухумо-абхазијској епархији). Код Јермена, чија црква припада породици дохалкидонских или монофизитских цркава, које све до данас нису признале одлуке Четвртог васељенског сабора, богослужбени језик је класични јерменски, без обзира на његову удаљеност од савременог (“ашхрабара”). Занимљива је језичка ситуација код Копта, такође монофизита: иако је са арабљанским освајањем, нарочито почев од VIII века, појачан утицај арапског језика, који постепено потискује из употребе коптски језик (и у службеној, и у сфери свакодневне комуникације), хришћани су сачували свој језик као језик Цркве и богослужења, мада је у богослужбеној употреби и арапски. Занимљиво је да у коптским храмовима данас постоје две катедре за читање Јеванђеља – на коптском и на арапском језику, који се смењују на служби. У сиријско-арапском региону поновно рађање хришћанске духовности повезује се са изучавањем старог сиријског језика, одавно убројаног у “мртве” и “средњовековне”, као и са поновним откривањем ризница старосиријске књижевности. У Антиохијској патријаршији, којој припадају епархије у Сирији, Либану, Ираку, САД, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини, настоји се да епископи, свештенство и сам патријарх буду Арабљани и да богослужбени језик такође буде арапски, мада изучавање старосиријског језика ужива подршку и благослов патријарха Игнатија. Верници који су тек прешли у православље и не припадају традиционално православним народима по правилу користе свој језик у богослужењу. Тако, на пример, Америчку православну цркву чине верници различитог етничког порекла и сопственог богослужбеног језика. У прво време по преласку у православље, наравно, користи се језик оне Цркве од које је преузета духовна традиција. Примера ради, у Јапанској православној цркви, насталој као плод руске мисије на далеком Истоку у другој половини XIX века, богослужило се на црквенословенском, док се данас служи на јапанском језику. У православном свету има доста случајева подстицања литургијске употребе језика новопросвећених народа уместо очекиваног аутоматског прихватања језика оне цркве под чијим је духовним утицајем дошло до њихове евангелизације (однос Руске православне цркве према богослужењу на језицима народа средње Азије, Српске цркве према богослужењу на ромском, итд.). Социолингвистички статус црквенословенског језика данас (општи поглед). На самом почетку констатоваћемо да, уколико се као критеријуми за уврштање било ког језика у категорију интернационалних језика узму глобална распрострањеност, број носилаца (или корисника), формална признатост, присуство у школским системима, вредност културног наслеђа створеног на њему, постојање традиције његовог научног проучавања, лексикографске обраде и граматичке дескрипције, кодификованост, нормираност, лингвоестетички квалитети – црквенословенски језик и данас недвосмислено заслужује квалификацију једнога од светских језика (у породици словенских језика исте критеријуме задовољава још само руски језик). Црквенословенски језик је богослужбени језик најмногољудније у породици православних словенских цркава – Руске цркве, као и свих аутокефалних и самосталних словенских (и неких несловенских) цркава; на њему се служи како на исконским територијама православних словенских народа, тако и међу њиховим припадницима у дијаспори. То је језик који је формално признат и прихваћен у својству сакралног још у IX веку; језик на који је преведен целокупни богослужбени корпус, на коме је такође вековима настоајало аутентично богослужбено, али и духовно и културно стваралаштво, и који је као такав представљао, с једне стране, моћан кохезиони фактор словенских култура, а с друге, средство чијим посредством је вршена трансплантација византијске културе на словенско тле. Додамо ли овоме чињеницу да лексикографска и граматичка дескрипција црквенословенског језика имају дугу традицију (још од XVI столећа), да је овај језик кодификован и отворен за нова решења у стандардизацији, да је континуирано присутан у школским системима (дакако, са сужењем обухвата образовних профила у којима је данас заступљен у односу на традиционално школство), јасно је да он завређује да се о њему говори као о битном атрибуту словенског не само верског, него и културног идентитета и снажном средству афирмације словенских култура у међународним оквирима. Ипак, доба у коме живимо уноси у столећима релативно стабилну слику функционисања црквенословенског језика и извесне измене. Најуочљивија измена у социолингвистичком статусу црквенословенског језика, која се вековима постепено одвијала, да би у новије време добила знатно убрзање, јесте сужавање сфере његове примене: свођење са статуса сакралног и доминантног језика књижевности и писмености, који је уживао до XVII-XVIII века, на статус искључиво литургијског језика (XVIII-XIX век), и даље, потискивање овога језика и у богослужбеној сфери (XIX-XX век). У средњевековној култури православног словенског ареала црквенословенски језик коегзистира (по начелу диглосије) са колоквијалним језицима (руским, српским, бугарским итд.), при чему се диференцијација одвија по критеријумима: а) опслуживања сфере писмености / коришћења као средства разговорног општења; б) кодификованости / одсуства нормираности; в) везаности за сферу сакралног / везаности за сферу профаног. Ови језички системи у средњовековној култури, међутим, не поимају се као чврсто разграничени, него се сматра да су то варијетети истог језика који се природно функционално допуњују. Њихова супротстављеност најочигледније је изражена према вредносним критеријумима: по средњевековним схватањима, недопустиво је сакрални текст преводити на разговорни језик, јер је сам црквенословенски језик по природи својој “благодатан” и “спасоносан”: стога се било каква примена црквенословенског језика у неадекватним ситуацијама (у сфери профаног) доживљава као директна бласфемија. Коловијални језик поима се као греховно изопачење сакралног, али се никако не прокламује потпуни прелазак на сакрални језик у свим сферама употребе, већ се функционисање посебног колоквијалног језика у сфери профаног поима као неопходност. Разграничење употребе двају језика, уз то, није узроковано једино самим предметом говора, него и односом говорног лица према томе предмету, дакле, није денотативно, него модално условљено. Од XVIII столећа, у условима секуларизације културе, питање језика задобија прворазредну политичку и идеолошку важност. Супротстављеност црквенословенског и националних словенских језика (сада већ на нивоу билингвизма) постаје материјално оваплоћење антагонизма двају погледа на свет – традиционалног, духовног и новог, секуларизованог. Црквенословенски језик почиње се посматрати као атрибут старе културе, са свим негативним карактеристикама које се за њу везују (“клерикални”, “варварски”, за разлику од “световног”, “просвећеног”, “европског” језика грађанске класе). Он је сада функционално стриктно ограничен на сакралну културу, али у разним националним срединама у овој или оној мери утиче на обликовање језичког стандарда нове грађанске класе: његово присуство најизраженије је у хибридним књижевним језицима XVIII века – славеноруском и славеносрпском, а касније, током XIX века, варира у складу са генералном оријентацијом кодификатора и реформатора националних словенских језика. Управо од ове генералне оријентације, односно од степена толерантности према црквенословенском наслеђу у процесу језичке стандардизације, зависиће и статус традиционалног богослужбеног израза у оквиру словенских помесних православних цркава. Наиме, у срединама где се конституисање књижевнојезичке норме снажније везивало за црквенословенску основу традиционални сакрални језик остао је доминантан у богослужбеној сфери, док је ослањање превасходно на дијалекатску основу имало за последицу и потискивање традиционалног литургијског израза. Тако, у нашој Цркви и залагања за прелазак на српско богослужење, и сама пракса богослужења на народном језику датирају још од друге половине XIX века, што, очигледно, кореспондира не само са политичким и културним околностима, него, рекли бисмо, пре свега са реформом српског књижевног језика, његовом постављањем на народну основу. С друге стране, у Руској православној цркви идеја русификације богослужења и дан данас је маргинална управо из разлога што се конституисање руске књижевнојезичке норме у великој мери ослањало на црквенословенски елемент. Конкурентна употреба црквенословенског и савременог језичког стандарда на украјинском, бугарском, македонском терену опет потврђује тезу да је прихваћеност црквенословенског језика у најтешњој вези са његовим уделом у књижевнојезичком стандарду сваке националне заједнице понаособ. Чини нам се да природа савременог језичког стандарда условљава не само преференцију овог или оног литургијског израза, него и статичност или динамичност, ригидност или еластичност у односу према традиционалном изразу. Наиме, у руској средини, управо услед знатног удела црквенословенске базе у савременом књижевном језику, заговара се активан однос према самој црквенословенској норми, истиче могућност њеног модификовања у складу са развојним тенденцијама руског језика, чиме би се она приближила могућностима рецепције данашњих верника са овог подручја. Мишљење о потреби осавремењивања црквенословенске норме, стварања такозваног новословенског језика, још почетком ХХ века, у атмосфери припрема за Помесни сабор 1917-1918. године, однело је убедљиву превагу над идејом о русификацији богослужења; ово је утолико значајније, уколико се има у виду чињеница да је и тада РПЦ имала искуства у богослужењу на језицима новопросвећених националних мањина. Сада се као логично намеће питање: да ли је судбина црквенословенског језика једном заувек одређена при кодификовању националних књижевних језика, или и у овом домену можемо свесно изграђивати начела језичког планирања и језичке политике? Склони смо да тврдимо да је цивилизацијски задатак славистике ово друго, и да су посленици у области словенске лингвистике и филологије позвани да се залажу за изградњу критеријума у овој области и да предлажу одређена решења, о чему ће бити речи касније. Црквенословенски језик у Руској цркви (социолингвистички аспекти функционисања и покушаји реформисања у новије доба). Идеја о осавремењивању богослужбеног израза (било русификацијом богослужења, било иновирањем црквенословенске норме) у Русији се појавила, и дала прве плодове у реализацији, у XIX веку. Она је представљала логичан наставак рада на превођењу Светог Писма и одвијала се у идентичним етапама. Подсетићемо на то да је почетком XIX века било издато Јеванђеље са паралелним текстом на црквенословенском и руском језику (иначе, превод је урађен између 1810. и 1825, и то са подршком и уз учешће и будућег Светитеља Филарета Московског), да би у другој половини истог века била преведена читава Библија и издата сада већ без паралелног црквенословенског текста. Средином века, 1855-1856. појавило се прво издање богослужбених канона са паралелним текстовима на грчком, црквенословенском и руском језику (преводилац је био професор грчког језика Духовне академије у Петрограду Ј. И. Ловјагин), које је било намењено бољем разумевању и компарирању ових текстова, а не и богослужбеној употреби превода на руски језик. Четврто издање ове књиге из 1861. садржало је самo руски текст. Убрзо ће Ловјагиново дело наставити и други преводиоци, махом протојереји, ректори богословија, професори. У XIX веку није било јединственог мишљења у вези са тиме да ли је потребно извршити ревизију богослужбених књига. Митрополит московски Филарет био је категорички против оваквог подухвата. Један од првих аутора који указују на неопходност исправљања богослужбених књига био је протојереј А. Невострујев, који је, поред картотеке проблематичних (рецимо, синтаксички неусаглашених) и погрешно (или буквално) преведених места у црквенословенским богослужбеним књигама, сакупио у огроман лексикографски материјал, који ће касније користити Г. Дјаченко приликом рада на свом речнику. Од архијереја за ревизију се изјашњавао и митрополит московски Инокентије, ограничавајући је на “грубе штампарске грешке и недовољно разумљиве исказе”. Године 1869. он ће формирати посебну комисију, која ће радити на редиговању текста Требника и Служебника. Од 1881. делатност на исправљању богослужбених књига уживаће и благослов Синода. Свети Теофан Затворник, иначе плодан преводилац светоотачке литературе са грчког језика (између осталог и “Добротољубља”), био је далеко радикалнији, предлажући да се све богослужбене књиге поново преведу са грчког на црквенословенски језик, при чему он наглашава да није потребно преводити их на руски. Ова идеја доживеће своју постепену еволуцију, инспиришући замисао о стварању новословенске норме. На овом пољу прве плодове донеће јекатеринославски епископ Августин (Гуљаницки), који је 80-их година објавио нове преводе појединих канона и формулисао начела конституисања новоцрквенословенске норме, које истакнути литургичар Б. И. Сове сматра неоспорним: а) измене у редоследу речи у складу са савременом синтаксом (проблем је настао због глосирања – дословног превођења - грчког текста); б) измене у погледу размештаја интерпункцијских знакова; в) замена вештачких јелинизама на синтагматском плану, одбацивање “апсолутног датива” и “акузатива са инфинитивом” као конструкција које нису својствене језичком осећању савремених реципијената црквенословенског текста; г) лексичке интервенције у случајевима када је црквенословенска реч потпуно непозната носиоцу савременог руског језика, или је њена семантика у савременом језику другачија (међујезички хомоними и пароними); д) поједностављивање граматичког система избацивањем категорије дуала и еквивалената грчких чланова –"иже”, “яже”, “еже”; ђ) разграничење партиципа и адверба. Ових начела придржаваће се у ХХ веку чланови Комисије за исправљање богослужбених књига под руководством архиепископа Сергија (Старогородског). Даљи развој ових ставова можемо пратити на основу писмено достављених одговора епископа на питања везана за правце спровођења црквене реформе (1905.). Међу тим питањима није било посебно исказаног питања о језику, али је 28 архијереја (од 80 анкетираних) сматрало за потребно да, разматрајући проблематику богослужења, посебно нагласи њене језичке аспекте. Од овог броја само један архијереј (епископ јенисејски Јефтимије) истакао је категоричко противљење било каквим иновацијама у језику богослужења, док су се остали залагали за њихово спровођење. Мишљења о начинима иновирања језика богослужења нису била идентична. Већина епископа залагала се за поновно превођење - или само неразумљивих места, или целог корпуса богослужбених књига – на црквенословенски језик, уз примену принципа епископа Августина. Три епископа и два епархијска савета инсистирала су на превођењу богослужења на савремени руски језик. Интересантно је да се предлагало да преводи на руски језик улазе у употребу пре свега у градовима, а да се у местима у којима је доминантно неруско становништво служи на њиховим језицима. Под утицајем оживљавања интересовања за језичку проблематику Свети Синод је 1907. донео одлуку о формирању посебне Комисије за исправљање богослужбених књига, на чијем челу се нашао архиепископ фински Сергије Старогородски, који је, иначе, у јеку дискусија био заговорник радикалне русификације богослужења (у раду ове комисије он се, међутим, ограничио само на иновирање црквенословенске норме). У састав Комисије ушли су реномирани теолози, слависти и византолози, попут знаменитих литургичара проф. А. А. Дмитријевског, проф. И. А. Карабинова, акад. А. И. Собољевског, акад. В. В. Латишева и др. Као резултат делатности Комисије 1912.-1913. године појавиће се нове верзије Посног и Цветног Триода. Занимљиво је да се 70-их година ХХ века, када се после вишедеценијске забране појавила могућност поновног издавања богослужбених књига, Московска патријаршија није определила да понови новија издања, него се определила за старије верзије оба Триода – редакцију из XVII века, што је још један показатељ одступања од идеје литургијске обнове до кога ће доћи после њеног компромитовања (највише заслугом расколничке “Живе цркве”). Сам овај подухват, међутим, у стручним круговима оцењен је веома позитивно. Тако, савремени истраживачи А. Г. Кравецки и А. А. Плетњова сматрају да су главни квалитети нове верзије Триода, најпре, приближавање логичког устројства црквенословенског језика савременом, што је постигнуто посебним поклањањем пажње лексици, појединим синтаксичким питањима и размештају интерпункцијских знакова, и друго, то што се при исправљању оријентисало на семантички план, дакле на исказивање смисла црквенословенског текста уз коришћење природних лексичких и граматичких форми црквенословенског језика, тако да текст буде јасан и разумљив, а не, као у прошлости, на текстологију, односно на коришћење језичких форми које ће бити максимално блиске формама грчког изворника. Другим речима, од традиционално буквалног Комисија се преоријентисала на идиоматски приступ превођењу, давши предност постизању динамичке еквивалентности у односу на формалну – а то и јесте основно обележје успешног преводилачког поступка. Помесни сабор 1917-1918. поклонио је значајну пажњу богослужбеном језику. О овој проблематици расправљало се у овиру секције “О богослужењу, проповедништву и црквеној уметности”, која је садржала и посебну подсекцију за језик и богослужбене текстове на чијем челу се нашао епископ оренбуршки Методије (Герасимов), а одржала је пет радних заседања. Као резултат рада ове подсекције формулисани су следећи закључци: 1. Црквенословенски језик у богослужењу представља велико и свештено наслеђе руске прошлости и стога се он мора чувати и неговати као основни богослужбени језик; 2. Признаје се легитимност богослужбене употребе општеруског и малоруског (= украјнинског) језика; 3. Тренутна и свобухватна замена црквенословенског језика савременим није ни пожељна, ни остварива; 4. Пожељно је, ради постизања бољег разумевања, већ у датом моменту приступити укључивању руског и украјинског језика у богослужење (читање Апостола и Еванђеља, поједине богослужбене песме и молитве, замена појединих речи и већих синтаксичких целина), под условом да постоји одобрење надлежних црквених власти. 5. Ако се нека парохија изјасни за богослужење на савременом језику, њеном захтеву се може удовољити под условом да превод буде одобрен од црквених власти. 6. Свето Еванђеље у таквим случајевима читаће се на два језика – црквенословенском и савременом (руском или украјинском). 7. Неопходно је формирати посебну комисију која ће се бавити како редиговањем црквенословенских текстова, тако и њиховим превођењем и проценом већ постојећих превода и оних који се буду достављали на експертизу. 8. Неопходно је позабавити се издавањем богослужбених књига са паралелним црквенословенским и савременим текстовима. 9. Неопходно је предузети мере и за популаризацију црквенословенског језика – кроз његово изучавање у школском систему, као и у раду са верницима. Овај реферат био је прихваћен на неколико инстанци (Веће Сабора, 11.9.1918; Савет епископа, 22.9.1918), са препоруком да се препоручи на одобрење Највишој црквеној управи (ВЦУ), али стицајем околности (револуционарна дешавања, недостатак времена за завршавање рада Сабора) на овом највишем нивоу он није био разматран. Идеју о редиговању црквенословенских текстова, која је спровођена савесним и професионалним радом истакнутих стручњака различитих профила, компромитоваће припадници расколничке “Живе цркве”. Један од лидера и идеолога ове фракције, А. Введенски, писао је: “Залажемо се за очишћење и упрошћавање богослужења и његово приближавање рецепцији народа. Ревизија богослужбених књига и месецослова, увођење древнеапостолске једноставности у богослужење, ... матерњи језик наместо обавезног црквенословенског”. У програму црквених реформи “Живе цркве”, између осталих, истиче се и захтев за “постизање разумљивости богослужења народу”. Године 1924., на “сабору” Савеза “Црквена обнова” донета је резолуција у којој се истиче да је прелажење на руски језик у богослужењу изузетно вредно и важно достигнуће; да се у свим храмовима Савеза, по угледу на московске, препоручује служење руске литургије; да се благослови и слобода литургијског стваралаштва. Међутим, у пракси верници нису прихватили ове иновације, тако да од средине 20-их година и у “Живој цркви” долази до постепеног враћања традиционалном богослужењу. С друге стране, идеје о реформисању богослужбеног језика и богослужења уопште спонтано ће бити напуштене и од јерархије Руске цркве (укључујући и самог патријарха Сергија) пре свега услед неповољних историјских околности, а затим и због компромитујућег искуства следбника “Живе цркве”. Ново оживљавање интересовања за ову проблематику донеле су тек 90-е године ХХ века. Међутим, карактеристично је да се истовремено са постепеним оживљавањем идеја литургијске обнове јавља и оживљавање интересовања за црквенословенски језик. Пре свега, приметно је осетно повећање броја уџбеника црквенословенског језика не само за богословије и богословске факултете, него и за општеобразовни и филолошки профил (аутори: А. А. Плетњов – А. Г. Кравецки, М. Л. Ремњова, В. И. Супрун), а ту су и уџбеници објављени у иностранству (Хилтебрант, Трунте). У све живљим полемикама такође превагу односе присталице традиционалног богослужбеног језика. Са становишта славистичке науке, пред којом данас више него икад стоји задатак афирмисања словенских култура, свести о њиховој коегзистенцији и њиховој веома богатој историјској вертикали, неопходно је гајити свест да би радикално институционално одбацивање традиционалног богослужбеног језика или његово стихијско ишчезавање знатно осиромашило пуноћу словенских култура и повукло за собом сужавање културног и црквеног идентитета словенских народа. Академик Д. С. Лихачов у овом духу залаже се за очување коегзистенције црквенословенског и руског језика на начин на који је она вековима била присутна у разним жанровима духовног и књижевног стваралаштва. Разуме се, и поред неопходности узимања у обзир мишљења слависта, приоритет у решавању ових питања, као превасходно пастирских, имаће представници богословске мисли. Као оријентир за размишљање можемо навести став једног од њених еминентних савремених представника, грчког теолога А. Папатанасија: “Црква се ни у ком случају не сме отуђити од језичког блага скупљаног вековима. На крају, добро познавање изворног језика црквеног текста је веома важно за озбиљне богословске студије. Па ипак, Црква мора бити спремна да у исто време да своје сведочење у задовољавајућем новом и можда неочекиваном облику. Њен језик не треба да подсећа на музејски експонат или фосил. Његови корени леже у далекој прошлости, али гране морају цветати у садашњости и припремати плодове за будућност”, Извесно је да у руској, али и српској и другим словенским црквама дијалог на тему богослужбеног језика тек предстоји, и да тај дијалог мора бити довољно толерантан, отворен за више опција, слободан од сваке искључивости и самоизолационизма. Једино такав дијалог представљаће пут ка аутентичној не само литургијској, него и словенској културној обнови.
Др Ксенија Кончаревић
НАПОМЕНА: Текстове објављује Удружење грађана "СРПСКИ ДЕСПОТ" (регистровано под бројем 3/1-1425/2-2002-07). Дозвољено је преписивање и објављивање текстова уз обавезно навођење извора и само уз сагласност аутора текстова.
|